Замислите да сте имали велику кућу са истим таквим, великим, двориштем, настањену углавном вашом фамилијом и делимично и члановима који нису ваша фамилија. Представљали сте „мешовито друштво“ које је како-тако функционисало, углавном без већих конфликата.
Сви су поштовали кућни ред.

Али у задњем делу вашег дворишта, где су становали и чланови ваше фамилије, али и чланови који нису део фамилије, и којих је ту било више него чланова ваше фамилије, започело је комешање и тежња да се у том задњем делу дворишта направи посебна кућа, која више неће поштовати кућни ред „главне куће“. Укратко: тежња да се одвоје и да више нису део вашег дворишта, него да постану двориште за себе. Ту тежњу имају чланови који нису део ваше фамилије и којих тамо, у задњем дворишту, има више него чланова ваше фамилије.

Сад је на потезу домаћин „главне куће“ и целог, дакле, и задњег дворишта. Домаћин је изабран на демократским изборима и, логично, члан је ваше фамилије, јер ваших чланова има највише.

Шта ће он урадити?

Или ће схватити озбиљност ситуације, а поготово што увиђа да оне нечланове ваше фамилије у њиховој тежњи подржава и велика сила, „западне комшије“, па ће ступити у дугорочне, тешке преговоре, полазећи од чињенице да је цело, па дакле и задње, двориште „катастарски“ ваше и да се не може отуђити, а да то није незаконит поступак, мимо ваше сагласности или мимо неког другог, законитог поравнања (продајом и сл.).
(Тога је, уосталом, било у историји. Русија је својевремено део свог задњег дворишта, Сибира, продала Америци, и тај део се сада зове Аљаска.)

Овај први начин је био у заметку, пре него што је за домаћина изгласан Слободан Милошевић, банкарски службеник, који је једно време, на том положају, провео у Америци.
Тај домаћин није хтео да се „гњави“ са преговорима, него је ствар решио тако да нечланови фамилије из задњег дворишта добију основу за „интернационализацију свог случаја“, понео се диктаторски. Плански или не упао је у замку која је одговарала оним силама које су подржавале одвајање задњег дворишта. Проблем је „интернационализован“. Стварали су се услови за интервенцију „међународне заједнице“, састављену углавном од западних сила. Источне силе су се пасивно противилe, али ништа стварно нису учиниле да то (бомбардовање од стране НАТО, као овлашћеног представника крње „међународне заједнице)  спрече.
После је било лако. Домаћин је од стране крње „међународне заједнице“ станизован и проглашен за „последњег европског диктатора“.

(Ми смо у дилеми да ли да га сматрамо за политичку глуперду, нарајцану на власт, или за страног агента, који се мало отео централи, (дешавало се и то),  па је, као такав, и прошао.)

Двојац који је после Милошевића дошао у улогу домаћина злосрећног дворишта, Коштуница и Ђинђић, понео се такође нереално.
Коштуница је нудио неку прешироку аутономију, онима који су хтели своју, посебну  власт (а то није одговарало ни силама које су подржавале отцепљење „задњег дворишта“, а то је и најбитније.
Том ентитету који је сада Косово или Република Косово, тачније његовим „менторима“ је одговарала и политичка и правна и имовинска независност, тачније одвојеност од Србије.
И, коначно, 2008. ентитет је једнострано прогласио независност и то у јеку „демократске власти у Србији“.
Ђинђић, који је још 2003. уклоњен са овог света је , изгледа, мислио да долазак демократије у Србију, значи да се са онима из задњег дворишта може преговарати. На ту политичку наивност немамо коментара.
На спиновње и глупост актуелне власти такође немамо коментар.

Кад све саберемо, шта се заправо догодило?
Онима који су подржавали политичко и, нарочито, економско одвајање ентитета Косово од Србије, циљ је остварен. Они више и не траже, па не траже ни да Србија призна тај ентитет као независну државу.
Србија и неће то учинити, јер је ентитет настао на њеној територији, која је њена и биће њена без обзира да ли на њој има икакве ингеренције.
То је , уједно, и све што Србија сада може, што са становишта очувања националног и државног достојанства и није мало.
Ако икада и буде могла више биће то дуг процес, препун реалног преговарања.
Да ли су и Шћиптари (Албанци) остварили свој циљ?
О томе говоре сузавци у парламенту ентитета Косово.

Тај ентитет има већинско  становништво, какву-такву сувереност, али, бар званично, нема територију.
Подсећа на чардак ни на небу ни на земљи.
У том лебдећем стању га одржавају они који су му помогли да у то стање дође.
Али, то више није део наше приче.

Иначе, та прича би се у међународном праву могла користити под именом „косовски преседан“, који би био изговор великима кад , под алибијем својих интереса, преузимају, да не кажемо: отимају, територије од слабијих, што се, уосталом, већ увелико и догађа.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ