Турбуленције којима смо били изложени 80 година преламале су се преко свих друштвених слојева, а нарочито су на удару били привредни руководиоци. Од „тврдог“ државног социјализма, када је директоре постављала Партија, преко „меког“ самоуправног социјализма, до инфлаторног и транзиционог хаоса деведесетих, увек су били између чекића (политике) и наковња (тржишта).

У свакој од ових етапа било је успешних директора, који су своју моћ црпели директно од политичке гарнитуре на власти или од остварених резултата мерених растом дохотка и инвестиција. Насупрот њима, у оквиру истог социо-политичког алгоритма, импозантан број директора имао је катастрофалне резултате. Те неуспешне, али „подобне“ одржавале су везе са политичком номенклатуром. Без обзира на крупне промене и данас расподелу привредне и друштвене моћи битно предодређује држава. Ако погледамо редослед најуспешнијих предузећа, видимо да свака политичка гарнитура има своје фаворите и да се персонални састав привредне елите мења. Многи са листе менаџера године селе се често у црне хронике, па и на оптуженичке клупе.

Профилисање привредне елите примерене отвореној тржишној привреди је још увек у току. У привреди са доминантним учешћем јавног сектора и великим редистрибутивним захватима државе, политика значајно преферира лојалност на штету компетенције. Од бројних врлина које карактеришу успешне менаџере, садржаних у малом броју релевантних истраживања, навешћемо само најмаркантније без којих је дуга пословна каријера скоро немогућа.

Сваки од успешних менаџера имао је изражени персоналитет, пристојно формално образовање, општу културу и најчешће високо специјализована знања (посебно су опасне свезнајуће незналице). Захваљујући компетенцији скоро сви су примењивали програмске, организационе и финансијске иновације. Били су склони тимском раду и неупитно лојални предузећу (прави менаџер „отима“ за компанију, а не од ње). Суштина доброг менаџера је да изгради систем стимулативне расподеле дохотка на акумулацију (инвестиције) и текућу потрошњу (плате и бонусе).

У свим фазама успешни менаџери су пре свега бринули о расту предузећа. У ери „тврдог“ социјализма усмеравали су акумулацију државе у сопствена предузећа. У самоуправљању, које је доживело крах јер није конституисало рационалан систем акумулације, били су брана ескалацији плата наспрам акумулације, па су и у то време, захваљујући личним ауторитетима директора, поједина предузећа бележила експанзију.

Све време, од 1945. до 2015, успешни директори су показивали оно што се данас назива друштвена одговорност и брига за запослене у ширем смислу речи.
Менаџерска елита се креира у систему вредности који преовлађује у друштву. Експлозија школа за менаџмент свега и свачега није допринела привредном расту. Праве светске пословне империје створене су на темељу новог, пре свега техничког знања и радикалног повећања продуктивности. Менаџери опште праксе, махом у транзиционим земљама, извор богатства тражили су у прерасподели постојећег, а не стварању новог. Нажалост, наш систем не погодује акумулацији и развоју већ трошењу и прерасподели. Стално се прича да треба привући туђу акумулацију, а сопствена се немилице троши на луксуз и пребацује у иностранство. Купују се јахте и финансирају старлете, а траже се субвенционисани кредити.

Тај погрешни метаболизам траје у целом послератном раздобљу. Сетимо се само најизразитијих примера. „Зеленим планом“ омогућена средства за развој пољопривреде трошена су за куповање „стојадина“ и викендица. Зајам за препород Србије великим делом завршио је у приватним џеповима кроз хиперинфлацију. Уместо у мали бизнис „старт ап“ кредити су се користили и за летовања у Грчкој. Бесомучно давање подстицаја за ново запошљавање претходно отпуштених радника често је водило новим стечајевима.

Суштина транзиције је у промени укупног система, јер досадашњи непрекидно урушава супстанцу, која се санира растом јавног дуга. Сваки народ има власт и менаџере какве заслужује. Менаџери чији квалитет потврђује време су изузетак, а не правило.

Миодраг Зец

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ