Да ли је демократија владавина народа или владавина помоћу народа?
Шта је суштина владавине било које групе?
Да се унутар те владавине несметано испуњавају њени интереси.
Чији се интереси остварују унутар демократије, односно парламентарне демократије као политичког система?
Интереси народа? Не би се рекло. Народ постаје све сиромашнији.
&
Остварују се интереси изгласаних политичара и интереси крупног капитала. И то је очигледно.
У тој ситуацији народ (већина) служи да се помоћу њега, као гласачке машинерије, долази на власт и влада.
Како се народ придобија?
Обманом или, како се то софистицирано каже: политичким маркетингом. На то се троше силне паре и ангажују стручњаци за масовну психологију.
&
Народ може постати сувладар у систему демократске меритократије, у коме власт припада и врхунским стручњацима из разних друштвено корисних области.
То сувладарство је највише што народ може.
Све друге варијанте су превара, укључујући и тврдњу да је демократија „владавина народа“.
&
Дакле, највише што народ може јесте да буде сувладар са врхунским стручњацима, који једини могу да остваре интересе народа, везане за побољшање животног стандарда.
Приче о народу као владару су не само нетачне, него и заводљиве и служе томе да народ остане ван моћи, а самим тим и ван могућности да пристојно живи.
Докле ће народ веровати у те „демократске“ илузије?
То је тешко проценити, али највероватније ће му та вера опстати док му се не понуди нешто друго, њему прихватљивије, и то од стране моћника. Садашњи моћници му то друго, наравно, неће понудити. Они су му понудили поменуте илузије и раде на њиховом одржавању.
Нешто друго му могу понудити само неки будући моћници, којима ће то бити у интересу, као што је нуђење „демократских“ илузија у интересу садашњих моћника.
Ко су ти будући моћници?
Они који засад служе постојећим моћницима и служиће докле год не пожеле да они буду моћници. Могли бисмо их назвати и кандидатима за меритократе, односно за владаоце по основи стручности.
&
Тако се ствари одвијају у историји, која је, да парафразирам Парета, историја кружења, односно смене моћника, којима је Парето дао не баш тачно име, називајући их елитама, а толико пута се показало, као што се показује и сада, да владаоци немају превише, па чак ни довољно елитних особина и да су неретко они над којима су те елите владале били елитнији од владара. А то значи да власт није доносила елитност, него моћност, односно оружје и новац и тако је и данас. Проблем је „само“ у томе што до оружја и новца, као главних атрибута моћности, могу доћи и најнеелитнији слојеви, укључујући и криминалце.
Демократска меритократија ће по први пут у историји на власт довести елиту, односно поседнике врхунског друштвено корисног знања.