Да ли ће и како моћи једнострано отцепљени Шћиптари (Албанци) да се врате Србији?
Питање из наслова би, вероватно, код неких изазвало смех, а код неких можда и гнев.
Али, да идемо редом.
Прво да напоменемо да је назив „Шћиптари“, у најмању руку, коректан. Тако и сами себе називају.
Израз „Албанци“ се односи на држављане Албаније, а израз „Косовари“ на држављане ентитета Република Косово, али је неадекватно да га користимо из два разлога:
1) иако су и неке Велике силе, а пре свих Америка, ентитет Република Косово признале за независну државу, ипак огроман број држава, укључујући и силе као што су Кина и Русија, нису, тај ентитет нема „столицу у ОУН, и, што је најважније, ми тај ентитет нисмо признали за независну државу, без обзира што, и због својих и због интереса наших сународника који су тамо, са њим ступамо и ступаћемо у односе у доброј намери да успоставимо коректно-суседске односе,
2) ни сви Шћиптари, а камоли припадници српског, па и неких других народа, нису били вољни за једнострано отцепљење и исто такво проглашење независности.
Они Шћиптари, а такви чине велику већину, који су вољно напустили државу Србију и њене ингеренције и определили се за ентитет Републику Косово, данас-сутра не би могли, ни уз сву вољу, која би пратила ту тежњу, да се врате Србији, под ингеренције државе Србије.
Да оду су могли, а поготово уз подршку Америке, вољно, а за евентуални повратак ће им бити потребно нешто много више и важније од воље, а то су јасни разлози, који би били од користи и нама, а не само њима.
Када су одлазили, логично, нису размишљали о нашим интересима, али, када би хтели да се врате, морали би. А ми ћемо већ сада, односно после заокрета, припремити све јасне услове и интересе, које би морали да испуне. И од тога нећемо одступати.
Ми се са нашом територијом, Косовом и Метохијом, на којој је захваљујући грешкама домаћих политичара, интересима Запада и нереаговању (јељциновске) Русије, настао ентитет Република Косово, нећемо разграничавати, то би био апсурд, али разграничење са поменутим ентитетом је чак неопходно.
То све, на први поглед делује нереално и конфузно, али и тзв.међународна заједница је „случај Косова“ прогласила преседаном, па ћемо се и ми тога држати.
Преседан је да неко на твојој територији, без твојег питања, прави некакву своју државу, али ето десило се и, чак шта, добило неку врсту међународног легитимитета.
То је потврдио и случај Крима, па је чак и Путин то објашњавао, користећи се примером преседана, који се догодио на Косову и Метохији, односно у Србији.
(Узгред, у свету је све више преседана, што је, по нама, увод у неку нову геополитичку стратегију.)
Чињеница да се код нас десио преседан, и да је као такав и учитан и од стране међународног фактора, па и светских сила, нам даје, па чак и налаже, могућност да се и ми понашамо „преседански“, односно неуобичајено: да признајемо да на нашој територији, које се не одричемо, нити ћемо је се одрећи, постоји ентитет са обележјима државности и да ћемо са тим ентитетом имати неопходне односе, а да га нећемо признати за независну државу, па чак и кад би успео да добије „столицу у ОУН“.
(Осим када би тај ентитет, поставши члан ОУН, имао са нама чврст уговор да ће у ОУН подржавати све што ми сматрамо да је неопходно, дакле као да у ОУН имамо не једну, него две столице, а да би свако одступање тог ентитета од поменутог чврстог уговора аутоматски значило да га поново не признајемо; веровали или не, дало би се то правно регулисати.)
Претходни пример, дат у загради, указује и на врсту услова под којим би једнострано отцепљени Шћиптари могли да се врате Србији. А тих услова има још, само је рано да их износимо.
Цео овај случај можемо, условно, упоредити и са ситуацијом у којој један брачни партнер својевољно и без вођења рачуна о другом партнеру и његовој вољи напушта брак, па онда, кроз неко време, из себи јасних разлога и интереса, пожели да се врати.
Дуги партнер ће га пустити да се врати без икаквих услова, ако је његова воља остала иста: жеља за повратком и наставком брака. (Србија је дуго личила, па и још увек личи на таквог партнера.)
Али, ако се „напуштени“ партнер сабрао и увидео шта су његови интереси, онда се „напустилац“ никако не може вратити безусловно, и, ако му је воља да се врати, мора испунити услове које му поставља напуштени партнер, уколико је, наравно, и мрвом заинтересован да се напустилац врати.
Што се нас тиче, Србија ће, за промену, бити тај опамећени партнер, а не онакав какав је досад била под свим досадашњим властима.
Узгред, ово што се односи на својевољно отцепљене Шћиптаре, односи се и на све друге који су, мање више на исти начин напустили „југо-заједницу“. Сад је коначно, и духовно, напуштамо и ми: Србија постаје оно што никад није требало ни да престаје да буде: паметна, отрежњена држава, која је, после свега, са пуно рана, али решена и способна да их извида.
Таква, опамећена и себи окренута, Србија се рађа из кориговања политичког система у правцу демократске меритократије.