Ценити, а не потценити или преценити улогу личности у политици
У 2016. годину улазимо са још увек неумереним односом према улози личности у политици.
Код нас се тај неумерени однос очитује као прецењивање те улоге.
Прва прецењена личност је био Слободан Милошевић, банкарски службеник, који је једно време на том послу провео и у Америци.
Прецењивање његове личности је почело после говора на Гази-местану, кад му се омакла реченица „Нико не сме да вас бије!“
Све потоње је показало да тај банкарски службеник није имао капацитета и талента да се суочи са оним што се догађало, јер правио је грешку за грешком, трчећи за догађајима.
Жеља доброг дела народа да на челу има вођу који је способан да се носи са проблемима у очима тог истог народа је креирала неког митског Слободана Милошевића, каквог напросто није ни било.
Да није било прецењивања улоге те стварне личности, опасно би било и потценити је. Милошевић је био опијен влашћу.
А да се та личност само, нормално ценила и проценила, видело би се да у њој има мало чега и за цењење, а камоли прецењивање.
И тај тренд у односу према улози личности се наставио и после пада Милошевића.
Следеће две прецењене личности су били Коштуница и Ђинђић.
Те личности су, кобајаги, биле на челу једног позитивног заокрета, који је требало да се одигра у политици и економији Србије.
Да се тај заокрет није десио сведочи и актуелно време.
Коштуница је започео, у то доба, неуставну приватизацију, без икакве логистике, која би пратила тај изузетно значајан процес за целокупно друштво, а камоли да се о томе консултовао са тим истим друштвом и затражио референдумску подршку.
Врло брзо су друштвену имовину разграбили разбојници који су настали још у Милошевићево доба.
Пљачка и корупција је узимала маха и отада није ни престајала до данас.
Таман да Коштуница од свега тога није узео „ни жуте банке“, отворио је Пандорину кутију, одакле и данас навиру старе звери. Дакле: одговорност је на њему.
Ђинђић је био весник и песник неке умишљене демократије, какве нигде нема, нити може реално да је има. И прошао је као трагични песник Бранко Миљковић који је записао и овај стих. „Уби ме прејака реч!“ Та Ђинђићева „прејака реч“ се нарочито тицала његовог „предсмртног“ односа према проблему Косова и Метохије за које је сматрао да може да остане у ингеренцијама Републике Србије, а нарочито у доба „новонастале демократије“.
Последња и још увек актуелна прецењена личност је Александар Вучић.
Стварни Александар Вучић није дорастао улози у којој се нашао, опет је народна воља да има способног вођу допринела стварању митског Александра Вучића, за којег се подразумева да је „на добром путу“ и да ће „некако“ решити све проблеме и без „чаробног штапића“.
Реално, Вучић није урадио дословце ништа заиста корисно, као што ни сви пре њега нису.
Запад га ту и тамо чува због страха да се не покрене њима неодговарајући концепт према ентитету Косово, ту је Вучић прилично коооперативан.
А и Исток има своје /“енергетске“ и друге/ разлоге да га не дира превише.
Једино народ, кад се пробуди, а после уручивања гомиле отказа и даљег смањења ионако никаквог стандарда ће се макар силом пробудити, нема разлога да, а поготово стварног, Вучића чува.
Онај „митски“ ће се ионако истопити, као да га није, као што и није, ни било.
И прилично смо сигурни да ће се то ускоро и показати.
Ближи се време да се према улози личности у политици заузме реалан став, без потцењивања и прецењивања.
Покренути заокрет у друштву, не може свако, то је чињеница.
Али и онај ко може, није Бог па да после тог покретања влада свим друштвеним токовима.
Оног ко може да покрене заокрет није упутно потцењивати, али ни прецењивати.
Уосталом, онај ко би насео на прецењивање и „мешао се у све“, као да се у све разуме, нанео би штету не само друштву, као што су чинили претходни, него и себи, својој памети, која би се помутила, и души која би склизнула у параноју. 🙂