Цех недовршене државе
Србија је, нажалост, данас по кључним сегментима посматрано недовршена држава, са бројним отвореним питањима територијалне организације, политичког модела и економског механизма којим се може финансирати одрживи развој и успоставити нови оквир вредносног система у друштву. Дугогодишње одлагање истинских и целовитих реформи водило је гомилању многобројних диспропорција.
Прво, диспропорција између укупне производње и непрекидно растуће потрошње створила је растући јаз који се покрива донацијама, дознакама, приватизационим приходима, новим задуживањем државе, јавних и приватних предузећа и становништва.
Друго, диспропорција између домаће акумулације и нивоа неопходних инвестиција води одлагању инвестиција, а када је то немогуће, новим задуживањем под све неповољнијим условима. Криза формирања акумулације раније приписивана стратешким слабостима концепта друштвене својине наставља се и после приватизације, што показује да недостатак склоности друштва ка штедњи, поред системског има и ендемски карактер.
Треће, диспропорција између увоза и извоза ствара неодрживи јаз који се покрива новим задуживањем, притиском да се одржи девизни курс, што даље ствара немогућност развоја производње и у недостатку нових прилива капитала озбиљно повећава јавни и укупан дуг према иностранству, врши притисак на кредитни рејтинг, драматизује стање девизних резерви и угрожава спољну ликвидност земље.
Четврто, диспропорција између активног и издржаваног становништва се непрекидно погоршава и поред тога што становништво нема прираст већ се смањује за 30 до 45 хиљада годишње. Тако се урушава биолошки потенцијал јер раст броја издржаваног становништва није последица високог наталитета (раста популације до 18 година), већ раста контингента издржаваног становништва који се налази у најбољем радном периоду, од 18 до 50 година.
Пето, диспропорција запослених и незапослених, како агрегатно тако и структурно, уз стопу стварне незапослености од око 20 одсто, а одлив школованих у иностранство и незадовољавајућа квалификациона структура на тржишту рада отвара питање ко ће радити ако икада почну инвестиције у реални сектор, индустрију.
Шесто, диспропорција између запослених у администрацији и производном сектору и систем награђивања сугерише најкреативнијем делу популације да се усмери на тражење посла ван индустрије.
Седмо, диспропорција између запослених у неразменском (банке, трговина, услуге) и разменском сектору (индустрија и пољопривреда) додатно одвлачи најталентованије студенте природних наука (физика, математика, техника) у неразменски сектор, који не доприноси експанзији производње и извоза већ продаји туђег новца и туђе робе на домаћем тржишту.
Осмо, диспропорција између броја запослених (нарочито у разменском сектору) и броја пензионера у условима непостојања капитала пензионих фондова захтева сталне интервенције из буџета према пензионом систему, што доводи до неодрживости пензионог система и читавог другог низа стечених права.
Девето, диспропорција између развијених и неразвијених региона се повећава упркос чињеници да се већ 60 година води интензивна политика равномерног регионалног развоја и у ту сврху троше огромна буџетска средства. У датим околностима проблеми регионалног развоја се политички одражавају и од економског постају државно и територијално питање.
Десето, диспропорција између ултрабогатих и ултрасиромашних је драстичнија у Србији него у остатку Европе, укључујући и суседне земље у којима горуће питање није толико величина богатства (мада је оно замашно и стечено уз коришћење дефеката или пак намере система) већ дубина сиромаштва које може трајно дестабилизовати одрживи развој.
Српско друштво мора да се озбиљно позабави непрекидним кумулирањем наведених диспропорција и предузме радикалне кораке да их заустави и радикално преокрене. Нови образац привредног развоја захтева нови вредносни концепт друштва као целине, чиме се стичу претпоставке за рационалан економски модел и јефтину и функционалну државу.