Брига мене кога народ подржава
Откако се народ пита, а има томе већ прилично времена, нико није могао доћи на власт без подршке већине или бар доброг дела народа.
Ни Хитлер, иако диктатор и тиранин, није могао на власт без подршке доброг дела народа, а та се подршка, по његовом доласку на власт, само повећавала.
Може ли народ да погреши?
Наравно, чак шта могло би се рећи да, по том питању, ништа друго и не ради, него греши.
Тако да би више стајало питање: Може ли народ да не погреши?
Искрено, не може.
Јер бира по вољи, а та воља је препуна нетачних представа и мишљења.
Када би бирао по потреби за сигурним опстанком и пристојним животом, могао би и да не погреши, јер би бирао само оне који поседују знање и способност.
Али да би тако бирао, требало би да га на то натера баш велика мука.
Чак већа него што је сада има под овим режимом. (А ни претходни нису били бољи.)
Будући да је то тако и да народ увек изабере погрешну власт, јер бира по вољи, а не по потреби, мене, у суштини, не интересује кога народ подржава, нити то сматрам мерилом ваљаности подржаваног.
Наравно, поштујем народни избор, не зато што га сматрам добрим, него што је непоштовање тог избора једнако оној чувеној радњи уз ветар. А последице те и такве радње ми се нимало не допадају и плус : то је узалудна работа.
Већ деценијама живим унутар погрешних народних избора.
Иако ми се ти избори не свиђају, не видим ни разлог да идем против њих.
Што се уопште бавим политиком, требало би захвалити не народу, још мање политичарима, него некоме о коме сада не бих да говорим. Ионако би било узалудно. Нека то остане „тајна“.
Моја политичка визија је константна, залажем се за поредак у коме народ не би грешио при избору власти, јер не би имао ни прилику.
Тај систем сам назвао демократска меритократија, а његова суштина је да се на бази већинске сагласности, и то је његов демократски део, оформи власт састављена од поседника знања и способности, да му на челу буде Државни савет-Скупштина експерата и да на изборима могу учествовати само они који покажу знање и способност, што је предуслов и да опстају на власти.
Да ли је то утопија? Не занима ме. Нереално није, могуће јесте. Да ли ће се остварити? Вероватно хоће кад потреба надјача вољу. А то се ближи.
Уосталом, ускоро ће се проверити да ли народ, макар због потребе и све веће невоље, даје томе подршку или не.
Ако да, дохватићемо се тог посла и успешно га обавити.
Ако не, гледаћемо своја посла.
Ја сигурно. И уопште ме неће занимати коме ће и чему ће, ако не томе, народ дати подршку.