Историјске чињенице говоре у прилог томе да су од Срба настале или бар бројчано увећаване многе нације: Хрвати, покатоличавњем Срба, Бошњаци преласком Срба у ислам, Немци асимиловањем такозваних Лужичких Срба, а у новије време један део Црногораца порицањем свог српског порекла и тако даље.
&
Што се аутора овог текста и свих оних који мисле слично тиче, немамо ништа против да се Срби називају како год хоће, да се одричу српства, да поричу да им је језик српски, све говорећи њиме.
Свако има право да се сматра киме хоће.
Наравно, под условом да то чини добровољно и без притиска.
А, као што се зна, није баш увек било добровољно и без притиска.
&
На територији региона на којој се простирала бивша Југославија владају братство и нејединство.
Братство је објективна категорија, проверљива генетиком и језиком. А нејединство је субјективна појава која се често овде завршавала братоубиством, па и геноцидом, као у Другом светском рату кад је од стране тадашње хрватске државе на монструозан начин побијено на стотине хиљада хрватске браће Срба. И Јевреја и Рома, по налогу нациста, тадашњих савезника Хрватске (Независне Државе Хрватске) .
&
После свих превођења Срба у друге нације непаметно је да инсистирамо на братству, као на нечему што је само по себи добро.
На нашем примеру, на примеру Срба, Хрвата, Бошњака, Црногораца бисмо могли чак тврдити да је братство заправо зло, јер највећа зла смо претрпели од браће: Срби од Хрвата, од Бошњака, а ови од Срба.
&
Хтели не хтели морамо се помирити са почињеним расрбљавањем и пустити расрбљену браћу да бораве у кожама, које су им можда и наметнуте, али у којима остају и у време, кад ти намети више нису актуелни.
Поручимо им да смо браћа, али разједињена, подељена, а често и супротстваљена горе него да смо небраћа. И то је тако и трајаће можда и у недоглед.
Да смо то, ми Срби, схватили на време историја би нам изгледала другачије, са мање насилног уједињавања, па и са мање ратова. Давно је требало поставити отворено питање браћи: ДА ЛИ ХОЋЕТЕ И КАКАВ САВЕЗ СА НАМА?
Пошто би одговор био највероватније неповољан за нас, никад се не бисмо ни удруживали у државу која нас је све, а поготово Србе, што је непорецива историјска истина, коштала онолико жртава.
Братство и јединство није успело. И логично.
Нејединство је реалност нашег братства, нејединство које се често претварало у суров обрачун. А нарочито кад је томе претходило наметано и лажно јединство.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ