Апологија је одбрана неке позиције или става. Ова је, наравно,  стављена под знаке навода, јер стварна одбрана за почињене злочине усташа и комуниста не постоји, нити може постојати.
Овом „апологијом“ се покушава разумети жилавост опстанка посебне врсте нацизма, познатог као усташтво, и нешто мања жилавост опстанка посувраћене идеологије зване комунизам, а поготово међу Србима.
Стратишта на којима су од стране усташа побијени пре свега Срби, а онда и Јевреји и Роми (Цигани) су махом позната.
Није (свету) познат стварни број побијених (пре свега Срба); није, јер неће да зна. И то је тако, и биће до даљњег.
Комунисти су, гледано са националног становишта, убијали подједнако и Србе, и усташе (Хрвате).
У усташама су убијали своје могуће послератне војне и политичке конкуренте и сведоке геноцидности НДХ (Независне Државе Хрваске, чију независност су у то време признавале само нацистичка Немачка и Силе осовине).
У Србима су убијали своје потенцијалне послератне политичке конкуренте и сведоке о својој диктатури и насилности, који би, да су преживели, изнели информацију о томе и пред равнодушним светом, који ипак, кад нема куда, уме и да реагује.

Усташе су, после настанка своје монструозне државе, одмах прешли на елиминацију „српског елемента“ као свог сигурног непријатеља. Нису му дали да се снађе. Истребљење је било сурово и брзо  и под заштитом, тада моћне нацистичке Немачке.
Тако гледано поступак усташа је био логичан, чак превентиван.
Јер усташтво је засновано на страху од Срба, што се види и у данашњој, поново независноj, Хрватској, у којој је остала само „шака Срба“, пошто су остали у војној акцији, познатој под именом „Олуја“,  која је потпомогнута из Америке, (иако незванично), трајно протерани са територије Хрватске.

Поставља се питање: како је комунизам доспео у редове српскoг национа, и  то у приличној мери, и како је усташтво доспело у позицију да један период истребљује Србе?
Ко је за то одговоран?

Веровали или не, пре свега тадашње, а делом и садашње „елите“ унутар српског народа.
То значи само једно: да је потребно мењати елиту, а свеукупној досадашњој, уз нешто часних изузетака,  рећи: Збогом!
И то дословце, и у стварности и у (историјским) књигама.
Назвати их правим именом, у коме нема ничег херојског и значајног.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ