Колектив је, према Википедији, већа или мања друштвена заједница, која је хомогенизована захваљујући истим интересима, сличном начину живота, као и усвајању заједничког циља, уверења и система вредности (братство, племе, нација). Укратко, колектив је једно од имена за друштво.
Колективна превара значи извршење преваре над читавим друштвом, односно над већином друштва. Овакве преваре се успешно изводе само ако је друштво „опчињено“ оним ко га вара, кад и не помишља да би га тај или ти преварили.
Подразумева се да је нацизам  био та врста преваре, односно обмане којом је варано немачко друштво. То би било тачно да је Хитлер, на пример, све најгоре говорио о Јеврејима, стално их оптуживао, а сретао се са њима и преговарао као са неким вредним преговора. Хитлер ту врсту преваре није приредо Немцима, а то што је нацизам као идеологија објективна превара је нешто чега ни он ни многи његови трабанти нису били свесни.
Колективна превара би била и да је Стаљин, на пример, разглабао о комунизму као нечему врло повољном, а у пракси протежирао капитализам, кријући то бројном комунистичким фразама.
Међутим, ни злочинац Стаљин, познат по многим злочинима, тај злочин, злочин колективне преваре није  приредио свом народу. Обмане типа да је он најбољи, најисправнији и тако даље су обмане у које је и сам веровао, није их наметао народу иако је знао да нису тачне. Па чак и обмане које су се тицале „монтираних процеса“ нису биле обмане у смислу да је Стаљин мислио и знао да су изложени „монтираном процесу“ заиста невини, био је сигуран у њихову кривицу, једино је измишљао стварни садржај те кривице, како би осуда била жешћа и народу прихватљивија.
&
Права и успешна колективна превара извршена је над  друштвом Србије, а поводом Косова, односно Косова и Метохије, а нарочито од доласка СНС на власт.
Протагонисти те преваре и бивши и садашњи одлично знају да врше превару, простије да је Косово бар од момента пребацивања “преговора“ из ОУН у ЕУ заправо признато као самостална јединица-држава и то од стране вршилаца извршне власти, председника и премијера и бивших и садашњих.
Иако су то учинили и знају да су учинили и даље успешо продају причу о непризнавању Косова и о „црвеним линијама“, које тобоже, у преговорима, неће прећи.
Али пођимо од почетка.
Косово, насељено приличним бројем Шћиптара (Албанаца), који су ускоро чинили и већину, било је у бившој Југославији аутономна покрајина у саставу Србије.
Ускоро после смрти комунистичког диктатора и демамога Тита, на Косову су се појвиле тежње да Косово не буде више покрајина, него република, чиме би се као седма република придружило преосталим (шест) републикама.
Тадашње југоословенско и српско руководство не само да о томе није хтело д а преговара, него је упутило полицијске снаге да разбију демонстрације на тему Република Косово.
То је било почетком осамдесетих.
У наредној деценији десио се грађански рат, отцепљење република, које су постале државе, распад Југославије.
Косово је невољко остало „само“ у саставу Србије.
То је ускоро, а нарочито после говора „полукомунистичког“ диктатора Милошевића на Газиместану, погрешно оптуженог за српски национализам, довело и до рата на Косову у коме су учсетвовале полиција и војска Србије и, у  почетку и од Америка виђена као терористичка, Ослободилачка војска Косова (ОВК), чијим се вођама сада суди за злочине против човечности, јер се сумња да су учествовали и  у трговини људским органима.
Једном броју Срба који су учествовали у том рату је већ пред међународним судом суђено, а неки су и осуђени.
&
Међународна заједница, тачније Америка, је решила да се умеша у тај српско-албански сукоб и ускоро су произведени разлози за међународну војну интревенцију пре свега због „хуманитарне катастрофе“ коју је, по медијима на Западу, доживело албанско (шћипатрско) становништво од стране српских снага.
Била то истина или не, а монопол на истину тада није био ни у српским, ни у руским (Русија се „распадала“), него у америчким рукама.
Ускоро се и у ОУН расправљало о тој  (не)сумњивој катастрофи и донета је одлука  да се предузму неке акције ротив Србије у циљу заустављања (не)сумњиве хуманитарне катастрофе.
Тако је донета и одлука да се Србија бомбардује.
Та одлука није у Савету безбедности донета једногласно, јер се Русија уздржала, али није била ни отворено против ње, тачније није је зауставила.
И Србија је (додуше нелегално или боље рећи полуилегално) и бомбардована.
Уствари, све земље НАТО  су ушле у ваздушни и делимично копнени (Паштрик, Кошаре) рат са Србијом, рат који Србија наравно није могла сама добити, а савезника, нарочито силног, тада није ни имала. А заправо га нема ни сада.
Рат на Косову се завршио капитулацијом Србије, с тим да јој војска није заробљена од стране  НАТО (Америке), него је скупа са полицијом морала да напусти територију Косова.
Са војском се повукло и бар 200 хиљада, махом српских цивила.
&
У то време (1999. године) су потписани и Споразуми којима је окончана војна акција НАТО, потписан је Кумановски споразум, а настала је и Резолуција 1244.
Оба та документа су били мешавина потписивања капитулације и некаквих ОУН-гаранција о припадању Косова Србији. Тај неподношљиви компромис се решавао у корист окупације дела Србије, Косова, окупације која је проглашавана тежњом Косова да буде независно.
Онда је 2008. године та независност и (само)проглашена без, наравно, икаквих консултаија са од Америке пораженом Србијом, јер шта ће окупатор радити на територији, коју је окупирао није ствар договора са пораженом страном.
Али тај рат Америке (и НАТО) против Србије и окупација која је настала као део тога вођен је тако што се представљао акцијом ОУН и у корист ОУН, односно Косова и Србије.
Само кад је рат завршен нису остали „бели шлемови“, него су отишли , а остао је КФОР оружана снага Америке (НАТО).
Преговори који су тобоже вођени између Србије и побуњених Шћиптара (Албанаца) ускоро су, доласком ДОС-а на власт (Тадића и екипе) из ОУН пребачени у ЕУ уз сагласност Србије, али не Скупштине него тада владајућих политичара.
И ту је настао поступак који   се већ двадесет година крије од народа, који се вара причом о непризнавању Косова.
Да би се могло преговарати са државом која званично не постоји требало је извршити конклуеднтну радњу, којом је Србија непостојеће Косово признала као постојеће и од тада ти преговори и све што је на њима договорено важе, а може се имати и посредниик (ЕУ) између две државе, једне која званично постоји (Србије) и друге, која постоји само потврдом Србије да постоји.
Све би то било у реду и потпуно легално да је та конклудентна радња извршена уз одобрење Народне скупштине Србије, да је она неког овластила да је изврши и да су се преговори назвали правим именом „преговори Србија-Косово“, а не лажним „преговори Београд-Приштина“.
Већ двадесет и више година српски политичари неовлашћено преговарају са Косовом све лажући народ  да они не признaју, што није тачно, и да неће признати Косово.
Јер народ заправо није, али полиитчари јесу извршили признање Косова, мимо народа и без овлашћења.
Америци није довољно њихово признање, него јој треба и колективно, којим би дефинитивно отклонила сваку сумњу од себе као окупатора.
Међутим, лакше је обманути колектив, него га навести да заиста учини нешто против самог себе.

Ми (Асоцијација Србија) Америци предлажемо да у скоријој будућности, ако не би да буде учитавана као окупатор, ступи са нама у преговоре као заступник Косова и убеди тамошње политичаре да пристану на оно што нудимо:

ДВА МОГУЋА РЕШЕЊА ЗА КОСОВО

Највише што можемо, јесте да признамо Косово као довољно независну државу у држави :
1) ако остане у границама Србије,
2) ако се оствари косуверенитет  Срба на Косову  по питању безбедности, здравства, просвете, правосуђа, имовине, верских институција.
Све остало ћемо на основу Споразума препустити  Косову као сувереној земљи (држави у држави) и успоставићемо и односе са Косовом као са сувереном земљом (државом у држави).
То решење (држава у држави), које означава релативну независност, је нова појава и личи на случај Тајвана и Кине. Решење је, иначе, применљиво и на све сличне случајеве (као, на пример, Шпанија и Каталонија, В. Британија – Шкотска, Украјина-Донбас).
Описана решења бисмо постигли у легалним преговорима са САД као заступником Косова, не зато што смо наклоњени САД него зато што САД имају највише утицаја на Косово.
Гаранти постигнутог  Споразума би биле  чланице СБ ОУН.
Досадашњи преговори, под лажним именом преговори Београд-Приштина, су били нелегални  понајвише зато што српски преговарачи нису имали овлашћење да преговарају са Косовом.
У случају неуспеха преговора са САД званично бисмо прогласили окупацију Косова  од стране чланица НАТО на челу са САД и тражили да се у окупацији поступа у складу са Хашком и Женевском конвенцијом.
О том ставу ћемо обавестити и ОУН.
Званично проглашење окупације не значи обавезно  започињање ратних сукоба, нити укида потребу за нормализацијом односа  између Србије и окупираног Косова. Нити предсатвља замрзнут конфликт. Само што би у том случају процес нормализације морао да се одвија под покровитељством ОУН, јер окупација представља један од светских проблема, чије решавање је у надлежности ОУН.
Укратко: о свему што се тиче Косова има сврхе разговарати не са ЕУ, него са Америком и са ОУН.
Могућа коначна решења за Косово су
1) проглашење независности Косова унутар Републике Србије (држава у држави) или 2) званично проглашење окупације Косова од стране чланица НАТО, односно САД. Које ће од та два решења бити коначно зависи искључиво од САД, које ће саме изабрати да ли да буду заступник или окупатор Косова.

&
По демократским процедурама Косово није признато, нити су важећи досадашњи прегвори, јер су преговоре водила од народа, односно од Народне Скушштине Србије неовлашећна лица.
&

И на крају ево шта други, а шта ми нудимо Србији:

ДАРОВИ СРБИЈИ

Садашња власт, поред путева и нешто болница грађених на основу кредита,Србији дарује наставак Бриселских (заправо нелегалних и заСрбију штетних) преговора, форсирање страних, а нарочито еколошки штетних, па и погубних инвестиција, минималце као најчешћи облик плате у страним фирмама, занемаривaње домаће привреде, жестоку патриотску фразеологију, која је,у ствари, празна популистичка прича.
Бивша власт је Србијидаровала све то исто, осим што је градила мање путева, још мање болница и уместо патриотске форсирала је евроунијску и западњачку фразеологију.
Ја и сви који слично мисле, Србији нудим замену нелегалних Бриселских легалним преговорима, нормалне стрaне инвестиције и разво јдомаће привреде, (конвенционалне и органске пољопривреде, пратеће прерађивачке индустрије, мултилатералног туризма, ИТ сектора), унапређење политичког система, увођење помоћу референдума система демократскемеритократије, (владавине врхунских стручњака уз подршку већине, као сигурног излаза из политичких и економских невоља), залагање за статус изузећа Србије из светских војних сукоба и увођења санкција било коме као  и нормалну непопулистичку патриотску реторику.
Кина је својевремено увела меритократију у економију и делимично у политику и  од сиромашне земље постала друга светска сила. Од Кине нећемо преузети аутократски систем, а једина слобода коју ћемо укинути биће слобода од памети којом се досад владало Србијом

Драган Атанацковић Теодор

Посетите антропопсихолошку радионицу AKCIJENT
www.akcijent.com

Демократска меритократија је владавина врхунских стручњака уз сагласност већине народа, поредак трећег миленијума.
Демократска меритократија је решење за многе политичке и економске невоље Србије.
Књига има 139 страна, цена 300 рсд + поштарина

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ