У свету се , нарочито у последњих тридесетак година, одвија анархокапиталистичка социјална, политичка и културна деволуција (уназађење).
Ми живимо не у 21. него у 18. веку, који додуше има интернет, који му углавном служи за глупости и будалаштине.

У Аргентини је на председничким изборима крајем децембра 2023. у другом кругу победио Милеи звани Ел Локо (лудак), оригинални представник поретка о коме ће овде бити речи, поретка анархокапитализма.
Разјашњењем, односно анализом овог поретка, који се већ реално догађа, а још, каo такав, није прихваћен под именом анархокапитализам, постаће много јасније многе појаве и догађаји, укључујући и оне из Украјине, односно са Блиског Истока.
О данашњем анархокапиталзму сам први пут у књизи ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ (Беорад, 2020. године) објавио текст под насловом: Неоанарахизам – крај заштитничке државе у коме стоји и ово: „И док су они први (обични анархисти) успели да себи прибаве негативан имиџ тероризма, ови други (анархокапиталисти) иако већи и погубнији терористи, су свој посао растакања (заштитничке) државе  такорећи привели крају. Потчинили су државе свом интересу.“
Расап заштитничке државе, демократски уређеног друштва и друштва благостања почео је да се догађа после пада берлинског зида, односно после пропасти највеће званично социјалистичке земље, Совјетског савеза.
Више није било потребе показивати да постоји и слободан свет насупрот неслободном совјетско-комунистичком.
Коначно су све земље биле затворене у капиталистичку крлетку из које нема комунистичког нити било којег другог излаза, а чинило се ни потребе за њим.
Капиталистичко друштвено и демократско политичко уређење чинили су се као коначна и то срећна варијанта постојања света.
За такву ситуацију Френсис Фукујама, виши сарадник на Институту за међународне студије, каже да се појавио још један доказ да је наступио крај историје: „Овај пут је заиста стигао крај историје“. (Извор: Јутарњи лист, 21.10. 2022.)
Тај став спада у оне које је Фридрих Ниче назвао „филозофским закључком“ и сматрао то маном сваког мислиоца, односно филозофа, а назавао је изразом коришћеним у средњевековним позоришим представама: „Adventavit asinus, pulcher et fortissimus“ ( „Наступа магарац леп и јак“).
&
Шта је суштина анархокапитализма, не само као теоријске замисли и идеолошког опредељења, него као практичног поретка који се интензивно збива почев од краја 20. века?
Она је, између осталог, приказана у филму Don’t look up, који се бави претпостављеном апокалиптичном ситуацијом човечанства и апсолутно неадекватном реакцијом на њу, реакцијом којој је у основи не жеља за спасом човечанства него жеља за енормном зарадом. У таквој ситуацији свет логично пропада, а групица анархокапиталиста и њихових политичара се спашава бекством на другу планету. Тиме је показана суштина анархокапитализма коме је циљ искључиво добробит анархокапиталиста, чији би поклич могао да буде: Профит изнад свега!
Анархокапитализам је започео и пре него што је постао светски очигледан, још у доба „гвоздене лејди“ , британске премијерке Маргарет Тачер и њених приватизација, односно продаје предузећа која су дотад била државна под управом неспособних партијских кадрова, што је било слично ономе што се догађало у земљама социјализма, чију економију су две деценије касније захватиле приватизације.
Данас, у доба развијеног анархокапитализма се приватизују и јавна предузећа као што су електродистрибуције, водводна предузећа и тако даље. А незванично се приватизују и државе које купују и управаљају њима још увек углавном скривени анархокапиталисти, које још зову и припадницима дубоке државе.
Савремене европске државе су очигледан пример те приватизације, свима њима или скоро свима се управља ван њих, док су владари у њима махом лутке чије конце покреће не народ, него неки други моћници. Зато је немачка министарка спољних послова  Аналена Бербок могла да “безобразно“ изјави и то у демократској земљи, да је није брига шта о помоћи Украјини мисли немачки народ. Тако говори политичка лутка која не слуша народ, него своје стварне налогодавце, моћне и јавности углавном непознате анархокапиталисте.
Светски економски форум, што је еуфемистичко име за Удружење светских анархокапиталиста, чији је председник Клаус Шваб, а члан и новоизабрани аргентински председник Милеи засад највише показује ко су припадници дубоке државе.
Анархокапитал је преузео и прехрамбену и фармацеутску индустрију, унутар којих послује на свој анархокапиталистчки начин, руковођен принципом: профит као најбитнији циљ пословања.Тај принцип често од његовог пословања прави дословце разбојничке активности заштићене државом. У томе су се нарочито истицале компаније Монсанто са својим ГМО производима и  Фајзер са својим лажним и штетним вакцинама. Мада, наравно, нису једине.
&
У свом постојању и развијању капитализам је имао три фазе: предузетничку, империјалистичку и анархокапиталистичку.
У својој предузетничкој фази се ширио и ван граница земаља у којима је настајао, то је период колонизације афричког и азијског континента.
Кад је колонизација завршена испоставило се да је једна сила у нарастању, Немачка остала такорећи без колонија. То је фаза империјализма, односно тежњи да се завлада светом. Та је фаза донела два светска рата. У тој фази је, као лажна алтернатива капитализму настао и Совјетски савез и друге социјалистичке (комунистичке) земље.
И о томе сам у већ поменутој књизи ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ (Беорад, 2020. године) писао на страни 50. у тексту Алтерантива и псеудоалтернатива. У тексту сам рекао и ово:
„Последња успешна алтерантива се одиграла као замена феудалног капиталистичким поретком… Пораз комунизма није пораз алтернативе, него пораз псеудоалтернативе.“
У фази глобалне (светске) владавине анархокапитализма ратови се не воде због освајања, него због вођења рата, односно због потрошње оружја и онда израде новог. Ратови се воде због интереса пре свега америчког, али и руског војно-индустријског комплекса.
Пример таквих ратова, вођених ради вођења рата, су рат у Украјини и у појасу Газе.
А био је и онај у Афганистану, одакле је Америка нагло отишла.
&
Преварантство, изврдавање закона су у развијеном анархокапитализму већи него икад, такође непоштовање међународог права, потписаних међудржавних споразума, драстично опадање значаја и ауторитета ОУН.
Донесени су закони о раду углавном на штету радника, продужене године потребне до пензионисања. Многе значајке друштва благостања (против којег се Милеи, иначе, залаже) отишле су бестрага, чак и у неким скандинавским земљама.
(Стиче се утисак да је тежња анархокапитала да  „живу радну снагу“ и проблеме са њом замени или елиминише порастом роботизације и вештачке интелигенције, које се може израбљивати без ограничења.)
Политички покрети, укључујући и синдикате који би се борили против све горег стања, против енормних социјалних разлика, такође више готово да и не постоје.
О томе има у поменутој књизи ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ на страни 109. у тексту Кад интелект утихне: “Интелект је политички утихнуо…После краја утопије и привременог продемократског „лепршања“ интелект је престао да постоји као политчки фактор.“ То за последицу може да има и „пробој „новог интелекта“ , који ће изменити слику света…ти „нови интелектуалци“ ће се много разликовати од досадашњих и неће бити само „критичари и сневачи, него владаоци.“
&
Ово последње, меритократска владавина, је уједно и могућа алтернатива анархокапитализму, без ње једино што остаје као логична последица анархокапитализма јесте пропаст света, баш као у филму Don’t look up.
Зачеци или рудименти алернативе анархокапитализму видљиви су у Народној Републици Кини, која се погрешно сматра комунистичком земљом. (Наравно, све је то у рудиментарном облику, јер власт ипак држе неокомуниситички функционери на челу са Си Ђи Пингом, који је наумио да доживотно влада.)
Економски и технолошки успех, односно доспеће на друго место у свету Кина највише дугује делимичном увођењу меритократије, о чему је писао Данијел А. Бел у књизи The China Model: Political Meritocracy and the Limits of Democracy, а има и у поменутој књизи ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ у текстовима Недемократска меритокартија и Шта је суштина кинеског успеха?
&
Како ће свет пропасти, што је једна од могућих и потпуно логичних последица анархокапитализма? Прилично лако: свет је препун нуклеарног оружја и лабилних, пресујетних ликова, какав  је и новоизабарни председник Аргентине Милеи, који одлучују о његовој судбини.
Много је теже предвидети, како ће доћи до меритократске владавине, владавине оних који су заслужни знањем да владају, до реалне алтернативе анархокапитализму?
То заиста делује немогуће.
_______________________________________________________________________

Милеијеви планови за Аргентну: укидање пезоса, увођење долара, масовне приватизације и нема министарстава просвете и културе, минирање централне банке, легализација проституције, легализација дроге…
Милеиа погрешно зову ултрадесничарем, он је заправо љубитељ либералног капитализма, тачније: анархокапитализма. Узгред, о Милеју постоји и трач да је син Павелићеве унуке.
Либерална демократија је заправо анарходемократија у којој важе правила која намећу анархокапиталисти, односно припадници тзв. дубоке државе. У свету је све присутније одсуство класичне демократије и њене процедуре, која је замењена дуплим станадрдима и хаотичним ад хок правилима.
_______________________________________________________________________

Драган Атанацковић Теодор, социолог

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ