Начелно, Србија има, што би рекао Черчил: „најбољи међу свим рђавим порецима“ – демократију.
У стварности, има поредак са чијим постојањем није сагласна бар половина пунолетних држављана Србије (толико је њих бојкотовало ванредне прошлогодишње изборе).
А то већ није демократски.
Да би систем био демократски, за њега мора бити много више од половине пунолетних држављана, а најбоља је варијанта да је за њега бар две трећине њих.
Тада више нема дилеме да ли се ради о систему са чијим је постојањем сагласна већина.

Србија је у демократију ушла стихијски и неопрезно, заборављајући да демократија, сама по себи, није „рај на земљи“, него, да ре-цитирамо Черчила „најбољи међу свим рђавим порецима“.

Када знате да неки систем има и рђаве стране, а то се, кад је у питању демократија, зна још од античке Грчке, онда настојите да, приликом његовог увођења обезбедите механизме који ће блокирати те рђаве стране и учинити их безопаснима.
Најопаснија рђава страна демократије, а поготово у културно недовољно развијеним срединама, каква је још увек Србија, садржана је у ставу да „свако има право да бира и да буде изабран у органе власти“.
Тај став није опасан за земље са већим културним развитком, па ни за земље, чија је елита довољно одговорна и посвећена очувању солидне управе, као предуслова за сигуран опстанак и развој.

Таква је, на пример, Русија, у којој је формално такође уведена демократија.

Али за земљу каква је Србија, тај став је извор многих опасности, међу којима је негативна селекција кадрова једна од највећих.

У Србији се годинама демократија претварала у охлократију (владавину најгорих). А последњи режим је са својом „кадровском политиком“ то довео до „негативног савршенства“.
На челу државе је човек са сумњивом дипломом, а добар део чланова владе, а поготово на нижим нивоима често нема ни сигурно средње образовање.
Такви кадрови су често и на челу јавних предузећа и других институција.
Искрено, тако лоша „кадровска политика“ није постојала ни у доба комунизма.

Укратко: стање је алармантно и захтева предузимање нечега што ће ствари довести у ред.

По нама, требало би да ре-креирамо или поново створимо демократски систем, узимајући у обзир све мане досадашњег и исправљајући их.
Та корекција политичког система би требало да се обави на најширем плану, преко референдума, како би се постигао друштвени консензус око врсте система који би био демократски, прихваћен од већине, и функционалан.

Суштина корекције система је да се став измени у следећем правцу: „свако има право да бира и свако, ко поседује знање и способности, да буде изабран у органе власти“.
У ту сврху би требало успоставити и контролно и корективно тело,  Државни савет, као највиши орган извршне власти, који би био састављен од људи са провереним стручним интегритетом.

А такве људе имамо, не само ми као организација, него друштво у целини.

Тек када успоставимо, уз сагласност већине, такав демократски и функционалан систем, можемо прећи на изборе и такмичење појединаца и организација за позицију власти.

Без тих корекција нема ни обнове и развоја домаће привреде, као сигурног излаза из недаћа.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ