Још су стари Римљани знали да је суштина владања народом садржана у изреци „Panem et circenses!“ („Хлеба и игара!“).
О тој изреци се може мислити и овако и онако, али чак и они којима се не свиђа, морају признати да је тачна.
Последњи овдашњи систем који је био заснован на том Panem et circenses!-принципу, био је систем који је успоставио Јосип Броз са својом „комунистичком камарилом“.
Тај систем, за којим у добром делу народа постоји носталгија, није био одржив, јер великим делом је био заснован на страном кредитирању, а у домаћој привреди, која је била функционалнија него садашња, које готово и нема, је, због неадекватне политичке и економске управе, било много промашених инвестиција.

Од брозовског, релативно лагодног, али неодрживог система до данас, траје расап домаће привреде, који се ових дана (месеци) ближи колапсу и крају.
Цело то растурање основног економског и друштвеног ткива је праћено „бескрајним политичким играма“, на које је народ уредно наседао, неосновано се надајући да ће му те „игре“ донети и хлеб.
Али од тога нема ништа.
Хлеба и начина да се заради хлеб је све мање.
У таквој ситуацији, игре, чак и када су врло допадљиве, губе сврху.
Вапај за хлебом постаје све већи.
Од велелепних обећања се не живи.
Добар део Србије је већ „на води“, ускоро ће бити и Београд.

Све „игре“ и „спиновања“, „хапшења због корупције“ – не вреде.
Народ је гладан. Ту „игре“ не помажу.
Помажу само обнова и развој домаће запуштене привреде.
Тај посао могу започети и завршити само они који могу.
А то нису партије и политичари.