Успон неолибералног тоталитаризма
Успон неолибералног тоталитаризма је уско повезан са падом социјалних (социјалистичких) држава, односно са падом нелибералног (комунистичког) тоталитаризма.
Суштина неолибералног тоталитаризма је постепено, па све радикалније укидање социјалних бенефита који су постојали на Западу за време постојања Совјетског Савеза и других комунистичих земаља.
Било је то време кад се говорило да више социјализма има у Француској, на пример, него у званично социјалистичким земљама.
А да не говоримо о постојању неупоредиво већих политичких слобода на Западу у односу на слободе у комунизму.
&
Пад комунизма је означио и пад тих слобода и социјалних бенефита на Западу.
Слободе се укидају по разним поводима, најновији је онај који се тиче пандемије, односно Корона-вируса.
Закони о раду су укинули низ дотад постојећих социјалних бенефита, а укидају се и на друге, мање видљиве начине.
Све у свему, пад комунизма, тог архи-непријатеља капитала, код овог је подстакао жељу за сопственом тоталном влашћу и та жеља се увелико остварује.
&
Остваривање тоталне власти (крупног) капитала носи контроверзно име неолиберални тоталитаризам. Као и у сваком тоталитаризму ту нема ничега заиста либералног, али то не спречава његове творце да га називају управо либералним, односно неолибералним, што је и у складу са настанком неонормалитета ( „нове нормалности“ ) у доба короне.
Уосталом, и Хитлер је свој тоталитаризам могао назвати неолиберализмом, односно новом врстом слободе или новом нормалношћу.