Западне (европске) земље у којима је гајена модерна демократија и коју препоручују свим осталим земљама света, пропустиле су, можда и ненамерно,  да тим земљама дају до знања да демократски поредак може бити колико-толико добар, или, да цитирамо Черчила, „најбољи међу свим рђавим порецима“, само ако су за његов настанак и функционисање обезбеђени неки неопходни услови.

У супротном се „демократски поредак“ претвара у охлократију или владавину олоши, која формално поштује демократске принципе, а заправо их крши на сваком кораку.

Који су ти, у Србији, неиспуњени услови?

Основни услов се тиче нивоа културе, пре свега учесника на изборима, а онда и народа или бар доброг дела народа.

Народ који је у већини слабог образовања не може имати демократију, а да се она не извргне у охлократију (владавину олоши). То је аксиом.

Такав народ не сме имати „голу демократију“, у којој се све одлучује пуком већином гласова, јер ће неизбежно упасти у замку охлократије у којој је Србија већ четврт века.
Културни и обазовни ниво народа се  не подиже преко ноћи, а пуко чекање да се подигне, а поготово у систему „голе демократије“ или охлократије, може да траје деценијама, па и дуже.

Потребан је неки коректив, који ће спречити уобичајену праксу „голе демократије“, која се своди на корупцију и закониту крађу, а то је, поједностављено речено, ситуација када лопови помоћу својих посланика, који су стигли у Скупштину преко демагошких лажи и обећања, изгласају закон, па онда законито краду.
(Израз „законита крађа“ јесте оксиморон, али у „голој демократији“ је све мање-више апсурд и оксиморон. Најновији пример законите крађе је уговор везан за пројекат „Београд на води“, против којег је устала целокупна стручна јавност, а он ће свеједно проћи преко описаног скупштинског гласања. Да ли је тако нешто могуће у било којој земљи са развијеном демократијом и институцијама? Наравно да није.)

Као што рекосмо, Србији, упалој у замку „голе демократије“ (охлократије) је потребан  неки коректив.
Тај коректив  ће, ако тако одлучи Референдум о корекцији политичког система у сврху обнове и развоја домаће привреде, бити Државни савет-Скупштина експерата.
Скупштина експерата сасвим сигурно неће ни склапати такве штетне уговоре, нити ће допуштати влади, која ће јој бити потчињена, да то чини.

Да би тај коректив функционисао, потребно је мењати постојећи систем „голе демократије“ (охлократије), и увести систем демократске меритократије, у којој део законодавне и сва извршна власт припада поседницима знања и способности који постижу добре резултате видљиве преко сигурног опстанка и пристојног живота држављана, односно грађана Србије.

Политички примат у том систему има Општа скупштина, коју чине пунолетни држављани без криминалног досијеа или бар две трећине њих. Без сагласности Опште скупштине систем демократске меритократије не може ни настати, нити опстајати.
Поред Опште скупштине, овај, од „голе демократије“ (охлократије) неупоредиво бољи и свакако функционалнији и народу кориснији систем демократске меритократије, има и низ других демократских институција, као што су Локална већа, Скупштина локалних већа, Национална већа, Удружења грађана, слободне изборе (под условом да на њима не учествују „слободни од памети и одговорности“, какви већ 25 година владају Србијом).
Али ради бољег функционисања и избегавања замки охлократије, овај систем има и меритократске институције, међу којима је највиша институција Државни савет – Скупштина експерата у коју се не може ући без одговарајућег сертификата који сведочи о постојању стручног и сваког другог, за нормално функционисање друштва, потребног интегритета.

Остале меритократске институције су: републичка, регионалне и локалне владе.

Све ове владе су потчињене и Општој скупштини и Државном савету-Скупштини експерата,  добрим делом и Скупштини локалних већа, на одређен  начин, и сваком појединачном Локалном већу, па и сваком грађанину, који је члан Опште скупштине, а то су сви пунолетни држављани без криминалног досијеа.

Систем демократске меритократије је много сигурнији начин за увођење и функционисање демократског система, а поготово у земљама као што је Србија.
Демократска меритократија спречава упадање у замку охлократије и релативно брзо премошћава јаз, који ствара недовољан ниво сваке, па и политичке културе.
Тај јаз је у Европи премошћиван скоро сто година, ми за такав начин премошћавања немамо времена, а реално ни потребе.

Гола демократије (охлократија) је угрозила опстанак и народа и државе.

Једини начин заустављања тог процеса је да народ, коме је угрожен и опстанак, изађе на описани реферeндум и определи се за систем , који је не само другачији, него и неупоредиво бољи, за систем демократске меритократије.

Када апстрахујемо теорије завере, од којих су многе нетачне, ми не видимо ниједан озбиљан разлог да се описаној промени, односно корекцији система, противе и међународни фактори, укључујући и оне на западу.
Тешко да је икоме, па и њима и њиховим интересима, као  и интересима Русије, потребна Србија која све више тоне у политички, културни, али и економски и социјални мрак, са пратећом и претећом неизвесношћу.
Ми знамо где је, у међународној констелацији односа, место Србије, као што знамо и да у свему томе итекако има простора да Србија буде довољно нормална земља, што са постојећим унутрашње-политичким системом „голе демократије“ (охлократије) не може.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ