Kosovo je “podignuto” mimo propisa, bez “dozvole”, kao neki nelegalno podignut objekat, kakvih je u Srbiji mnogo.
Svi pokušaji da se postignu sporazumi između Kosova (ne Kosova i Metohije, teritorije na kojoj je nastalo Kosovo) i Srbije uglavnom nemaju rezultate, jer s e ne rešava glavno- status.
A status se ne rešava,  jer je Kosovo “podignuto” nelegalno, jednostranim proglašenjem nezavisnosti.
To se mora ispraviti.
Kad nije na vreme, a nije ni moglo,  može postfestum.
Kako?
Svojevrsnim Ugovorom o ustupanju teritorije, kojim će se naknadno regulisati sva “sporna pitanja” – politička i ekonomska, kojim će se priznati greške obe strane.
Srbija da prizna da je, u vreme vladavine Slobodana Miloševića,  imala neadekvatan odnos prema Kosovu, Kosovo da prizna da je jednostranim proglašenjem nezavisnosti prekršilo norme dobrog ponašanja i odvojilo se bez ikakvog dogovora i poravnanja i to u vreme kad je u Srbiji bila demokratska, nemiloševićevska vlast, a premijer Dr Zoran Đinđić.
Obe starne bi za ta svoja ponašanja mogle izneti izvinjenja i izraziti žalost što se dogodio ratni sukob u kojem je stradalo puno ljudi iz Srbije i sa Kosova.
Garant izvršenja tog Ugovora bi bila OUN i, sa strane Kosova, SAD, a sa strane Srbije –  Ruska Federacija.
Tako bi se stvari pomerile sa “mrtve tačke” i krenule prema rešavanju.
Za takvo rešenje je potrebno promeniti ne samo ovaj režim, nego i sistem, uvesti sistem demokratske meritokratije, u kojem  je razum na prvom mestu.