Meritokrate, ljudi koji poseduju znanje i sposobnost, su uglavnom služili stvarnim vladarima, koji su koristili  njihove usluge da ostvare svoje, a ne  njihove ili  narodne ciljeve.

Prvi poznati zagovornik meritokratije (ne pod tim imenom) bio je antički filozof Platon, koji se zalagao u svojoj  knjizi  Država  za racionalan poredak, kome bi na vrhu bili filozofi, kao najumniji deo društva.

Od toga nije bilo ništa, a Platon je završio u ropstvu na inicijativu tiranina Sirakuze, koji ga je najpre angažovao da mu pomogne u poslovima upravljanja, ( što i danas rade političari, uzimajući u timove stručne ljude, čiju struku ustvari ne uvažavaju),  a onda ga prodao u roblje, kad se Platon previše “mešao” u poslove političkog upravljanja i hteo da to radi na svoj “filozofski” /meritokratski/ način.

Politički  sistemi  gotovo nikad nisu koncipirani racionalno.
Uvek je u njima vladala neka „iracionalna“ sila: nasledne aristokrate, plutokrate, avangarda radničke klase radničke klase (specijalizovana klasa političara-ideologa komunizma), većina naroda (u demokratiji)…
Ovo poslednje je možda i najracionalnije, ukoliko  se vladavina većine ogleda u postavljanju cilja: pristojnog života. Način za ostvarenje tog cilja ne leži u rukama većine, većina ne zna kako da ga ostvari.  To ne znaju ni političari, koji su uglavnom demagozi. Meritokrate znaju, ali njih se ne angažuje.

U savremenom svetu meritokratsko upravljanje je donekle zastupljeno u Japanu, Kini i, naročito,  Singapuru, što se vidi i po uspešnim privredama i odsustvu siromaštva kod naroda u tim zemljama.

Teorijski “kreatori” političkih sistema su slabo prepoznavali snagu koja bi se bavila  meritokratskim upravljanjem.
Marks je, na primer, tu racionalnu snagu video u “radničkoj klasi” i pogrešio, jer je ova klasa, zahvaljujući razvoju mašina i automatizaciji, postala nebitna, lako zamenljiva.
Sloj koji je on nazvao “radničkom aristokratijom” (obrazovani) bi mogao da se bavi meritokratskom upravom, ali Marks na njega uopšte nije računao, niti se taj sloj bavio politikom kao sloj.
To se odnosi i na “tehnostrukturu”, kako ekonomista Galbrajt naziva taj poslovodni sloj u svojoj knjizi Industrijska država.
Ali ni on, a ni oni se ne bave mogućnošću da postanu politički aktivni kao sloj.

U svakom slučaju, meritokrate, a pogotovo javno, nisu u vrhu savremenih država.
U Singapuru je to nasledni knez, koji angažuje meritokrate, u Kini je Komunistička partija.
Meritokratija u politici će tek doživeti svoj uspon.
Za sada je više ima u privredi i to onoj privatnoj, gde je angažovana da uvećava profit vlasnicima preduzeća.
Da ostvaruje tuđe ciljeve za relativno visoku, ali ipak suštinski malu nagradu.
Nezgoda sa razumom je što može biti maksimalno angažovan i oko nerazumnih ciljeva.