Меритократе, људи који поседују знање и способност, су углавном служили стварним владарима, који су користили њихове услуге да остваре своје, а не њихове или народне циљеве.
Први познати заговорник меритократије (не под тим именом) био је антички филозоф Платон, који се залагао у својој књизи Држава за рационалан поредак, коме би на врху били филозофи, као најумнији део друштва.
Од тога није било ништа, а Платон је завршио у ропству на иницијативу тиранина Сиракузе, који га је најпре ангажовао да му помогне у пословима управљања, ( што и данас раде политичари, узимајући у тимове стручне људе, чију струку уствари не уважавају), а онда га продао у робље, кад се Платон превише „мешао“ у послове политичког управљања и хтео да то ради на свој „филозофски“ /меритократски/ начин.
Политички системи готово никад нису конципирани рационално.
Увек је у њима владала нека „ирационална“ сила: наследне аристократе, плутократе, авангарда радничке класе радничке класе (специјализована класа политичара-идеолога комунизма), већина народа (у демократији)…
Ово последње је можда и најрационалније, уколико се владавина већине огледа у постављању циља: пристојног живота. Начин за остварење тог циља не лежи у рукама већине, већина не зна како да га оствари. То не знају ни политичари, који су углавном демагози. Mеритократе знају, али њих се не ангажује.
У савременом свету меритократско управљање је донекле заступљено у Јапану, Кини и, нарочито, Сингапуру, што се види и по успешним привредама и одсуству сиромаштва код народа у тим земљама.
Теоријски „креатори“ политичких система су слабо препознавали снагу која би се бавила меритократским управљањем.
Маркс је, на пример, ту рационалну снагу видео у „радничкој класи“ и погрешио, јер је ова класа, захваљујући развоју машина и аутоматизацији, постала небитна, лако заменљива.
Слој који је он назвао „радничком аристократијом“ (образовани) би могао да се бави меритократском управом, али Маркс на њега уопште није рачунао, нити се тај слој бавио политиком као слој.
То се односи и на „техноструктуру“, како економиста Галбрајт назива тај пословодни слој у својој књизи Индустријска држава.
Али ни он, а ни они се не баве могућношћу да постану политички активни као слој.
У сваком случају, меритократе, а поготово јавно, нису у врху савремених држава.
У Сингапуру је то наследни кнез, који ангажује меритократе, у Кини је Комунистичка партија.
Меритократија у политици ће тек доживети свој успон.
За сада је више има у привреди и то оној приватној, где је ангажована да увећава профит власницима предузећа.
Да остварује туђе циљеве за релативно високу, али ипак суштински малу награду.
Незгода са разумом је што може бити максимално ангажован и око неразумних циљева.
Add Comment