„Ako želimo da živimo bolje, izgleda da put ka tome nije kroz šljivike i livade, nego kroz industriju i usluge.“

Каже на крају текста “Zablude o poljoprivredi kao razvojnoj šansi Srbijе“  Михаило Гајић (уредник економског садржаја портала Талас),  који је текст започео тврдњом:

„Nedavni ekološki protesti povodom mogućeg otvaranja rudnika jadarita u okolini Loznice su u žižu javnosti postavili pitanje ekologije, ali takođe i poljoprivrede. Jedan od argumenata protiv otvaranja rudnika jadarita bio je i taj da će to uništiti zemljište a poljoprivreda je naša razvojna šansa koju treba da iskoristimo. Ne ulazeći u pitanje rudnika, hajde da vidimo da li je poljoprivreda zaista magična karta kakvom se često predstavlja.“

Хајде да, за почетак, спојимо почетак и крај овог текста.
На   почетку г. Гајић као успут помиње „отварање рудника јадарита“, дакле једну индустијску компанију, у чије питање „неће да улази“ као и сваки аутор сублиминалних садржаја, који као узгред рече (за њега) најважније, а најважније за њега је СКРИВЕНА теза коју потом развија, а то је да пољопривреда није развојна шанса Србије, него је то рудник јадарита и остале  стране компаније које инвестирају у Србију тако што дођу, покупе кајмак и оду. Скраћено речено.

Аутор свој текст завршава без правог завршетка, чији садржај ваљда препушта читаоцу. Кад напомиње да пут ка бољем животу води кроз индустрију (и услуге), зашто није навео бар једну  (домаћу) индустрију, кроз коју нам стиже бољитак? Вероватно зато што је нема..
Али зато има страних индустрија које доносе бољитак, углавном рад за минимални лични доходак.
Треба  ли помињати “бољитак“ у виду загађене земље, ваздуха и воде?
То су главни „бенефити“ које нам доносе стране индустрије плус 4% рудне ренте.
Тим режимом бисмо се развијали углавном уназад, као што се и „развијамо“ , од  Милошевићевог режима, преко  петог октобра па све до власти напредњака.

Додуше, осим сублиминалог стила писања аутор нигде не истиче да су рудници и стране индустрије боља развојна шанса за Србију.
Такав закључак оставља  читаоцима, од којих већина баш  и нема аналитички ум или бар времена за анализе  сублиминалних напада на здрав разум.

&
А сада идемо на аргументе које аутор потеже да би поткрепио своју сублиминалну тезу, да би доказао да пољопривреда није развојна шанса Србије.
Неки од тих аргумената и стоје, а тиме се следи гебелсовски метод: мало истине годи ширењу лажи.
Тачно је да пут бољитка не води кроз неразвијене „шљивике и ливаде“, он води кроз развијену пољопривреду.
А развијена пољопривреда није, од аутора много хваљена индустријска пољопривреда заснована на пестицидима и ГМО, на профиту као једином важећем мотиву.
Од такве пољопривреде развијени свет се већ најео, нарочито у САД  где је гојазност већ увелико постала болест.

Аргумент мале запослености у пољопривреди, који наводи г. Гајић, стоји све док се пољопривредом, директно или у прерађивачкој индустрији, извозу и туристичким услугама не буду бавили милиони Срба и других грађана Србије.
А бавиће се кад аграрна политика  Србије буде стављање пољопривреде и свега око пољопривредуе у жижу економске, па и државне политике, где сад скупа са субвенцијама бораве  „стране инвестиције“ од којих углавном имамо побројане „бенефите“.

&

И на крају да кажемо, оваква још увек екстензивна пољопривреда заиста није развојна шанса Србије. Још мање су то страни рудници јадарита или злата, које се односи из Србије док се њој дају минималци и  оставља загађена земља, вода и ваздух.

У праву сте, г. Гајићу,  није наше да „хранимо целу Европу“, нека се храни  ГМО-храном, коју је  скупа са САД пригрлила.
Наше је да хранимо себе, а Европи и осталима да продајемо природну (органску) храну, као ексклузивни производ по релативно приступачној цени.

Природна храна је  дефицит индустријске Европе и Запада.

Нису Данци луди што планирају да постану земља органске хране.

Узгред, тачно је и да климатски услови и плодоност земљишта нису сада најбитнији у пољопривредној производњи.
Али кад се изузетно повољним климатским условима и плодоности додају технологије онда је тешко наћи ишта боље.

Што се тиче услуга, које ће нам доносити бољитак, а о којима аутор такође не говори ништа, јер њему је задатак само да сублиминално побије тезу да је пољоприреда важнија од (стране) индустрије и рудника,  главне услуге су мултилатерални туризам и услуге везане за ИТ технологију у којима смо баш талентовани.

Нажалост, имамо и талентоване писце против сопствене земље и њене шансе а у корист „страних инвестиција“ од којих многе, а нарочито рударске нису ни „и“ од инвестиције.
Међу таквим „талентима“ изгледа да г.Гајић заузима видно место.
Али не заборавимо да је и већ поменути Гебелс био врло талентовани пропагатор, а  Лени Рифенштал такође талентована режисерка.
Једино што су служили невиђеном злу.
А невиђено зло за Србију је наставак форсирања „страних инвестиција“ и потпуно занемаривање домаће економије.

Драган Атанацковић Теодор

Координатори активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ

Слободан Станимировић, човек из народа, водоинсталатер, пољопривредник,самоуки интелектуалац