Шта спречава државу да буде добар власник?

У јавним предузећима и установама je у последњих 25 година почињено много дела, због којих би починиоци не само завршили у затвору, него би били и онемогућени да икад више дођу у позицију да управљају било којим јавним предузећем и установом.
Део тих „економских злочина“ , који су наносили штету јавним фирмама и установама, је почињен у интересу владајућих партија, а део и у интересу појединаца (управитеља, директора).
Уствари, пљачке су у пракси углавном обављане из мешовитих разлога: и партијских и појединачних.
Поједностављено речено: директори су оштећивали и пљачкали јавне фирме и установе и опљачкано давали и партијама и себи и својим сарадницима у чињењу тих злочина.
Ма шта се тврдило, те пљачке су логичне и биће их докле год буде партијске власти.
Држава као власник тих фирми и установа није и не може да буде добар власник.
Разлог је једноставан и садржан у одговору на питање: Чије је власништво држава?
Формално и по Уставу држава припада народу, као што је прокламовано у свим демократским системима.
У пракси држава је привремено власништво партија, које добију највише гласова на изборима.
Те партије, логично, настоје да за време трајања свог мандата од јавних предузећа покупе што више средстава за себе, односно за појединце који чине партије, односно врх партије, која је преко избора дошла у позицију да влада.
Тако је било и у време једнопартијског система, а тако је и у доба демократије.
Разлике, наравно, постоје.
У развијенијим демократским системима, у којима бар у довољној мери функционишу институције, описане пљачке јавних предузећа и установа се не изводе лако и много су „софистицираније“ од пљачки које се врше у земљи каква је „вишестраначка“ Србија.
У доба једнопартијског система, веровали или не, пљачке јавних предузећа и установа су биле чак нешто ређе, него ове унутар актуелног вишепартијског система.
То је народ сажето представио у крилатици.“ Тито је крао, али и нама дао, ови краду а нама не даду!“
Тито је имао доживотни мандат,а његова партија трајан, односно дугогодишњи, па се крало са мање нервозе. :-)
Држава је припадала Титу и његовој партији, па је била прилично осетљива на покушаје појединаца да поткрадају јавне фирме и установе зарад личног богаћења.
У данашње време „нервозно“ краду и партије, грабећи што више док им траје четворогодишњи мандат, и појединци из тих партија.

Шта спречава државу да буде добар власник?

Главни проблем је што у Србији не постоји снажан слој који државу доживљава као своју и који би већ и зато имао интерес да смањи или и потпуно елиминише поткрадања у јавним предузећима и установама.
Постоји слој који би могао да добро управља и државом и јавним предузећима и установама, а то су поседници знања, али тај слој нема ни политичку, ни економску снагу.
Економску снагу имају тзв. тајкуни, али они нису заинтересовани за функционалну државу, јер им је управо нефукционалност државе омогућила да постану економски снажни.
А политичку снагу имају демагози.
Зато је држава до даљњег просто осуђена да буде рђав власник, чију имовину „пљачка ко стигне“.
Такво стање се може променити само из нужде, а она је све већа, а никако из воље или тзв. политичке воље.
Приче о политичкој вољи као основи за промену стања на боље  су демагошке бајке, које умеју да буду и популарне, али стварног ефекта не само да немaју, него и не могу да имају.

Add Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *