Kontakt

Rešenja

Odlomci iz knjige „SIGURAN IZLAZ IZ NEDAĆA – promocija sistema demokratske meritokratije“, koja je u pripremi i koja pokazuje da postoji rešenje, ali da ono nije unutar poznatih partija i opcija

Uvodna napomena:

Od nekih naših predloga za rešenje ovog ili onog aktuelnog problema možemo i odustati
i zameniti ih nekim drugim, ako se pokažu da su bolji,a naročito ako nam na to ukažu ljudi koji će činiti Državni savet.
Ono od čega nećemo odstupati su meritorni principi na kojima bi trebalo da se zasniva sistem demokratske meritokratije, koji predlažemo kao realan i siguran izlaz iz nedaća.

„Pitanje je da li smo sposobni da napravimo državu koja će biti mala, prosvećena i organizovana. Sada je ona bazirana na političkom, a ne na društvenom dogovoru.“

Profesor ekonomije Miodrag Zec, intervju za dnevni list „Blic“ 15. 03. 2015

  • Koji su osnovni faktori, bez kojih bi bilo uzalud i počinjati rešavanje aktuelnih problema, na način kako mi to nudimo?

    Prvi faktor se tiče samog stanja domaće privrede i domaćeg političkog vođstva.
    Domaća privreda je zapuštena (tu ne računamo deo poljoprivredne proizvodnje, pa čak i on je, u suštini, zapušten), a domaćeg političkog vođstva nema, ni u poziciji, ni u opoziciji.
    U poziciji ordinira jedan čovek i, pošteno govoreći, radi „svašta nešto“, što se naziva i reformama. Ovo iznosimo samo kao realno stanje stvari, a ne kao kritiku, jer mi se ne bavimo kritikom sistema koji, logično, proizvodi loše režime .
    Da je u Srbiji privreda manje zapuštena i da ima bar jedna politička organizacija koja bi mogla da preuzme „svevlast SNS“ – mi ne bismo ni izlazili u javnost sa svojim predlozima. I to ne zato što su nam predlozi loši, baš naprotiv, nego zato što u takvoj situaciji ne bi bilo dovoljno ušiju da čuju naše predloge.
    Dakle, prvi uslov je ispunjen.

    Drugi faktor se tiče pitanja da li na raspolaganju imamo dovoljan broj ljudi sa stručnim obrazovanjem.
    Imamo, i to ne samo u Asocijaciji, nego širom „društvenog prostora“.
    Ovaj problem je već dugo vremena rešen, jedino, iz razumljivih razloga, ljudi sa stručnim integritetom su odbijali da uđu, preko stranaka, u politiku.

    I treći uslov ili faktor je potencijalna reakcija „spoljnog faktora“, skraćeno: velikih sila, na ovo što bismo da preduzmemo.
    Mi se ne plašimo bilo koje rekacije „velikih sila“, bile one istočne ili zapadne.
    Mi ne spadamo ni u neku grupu „miloševićevaca“, niti „radikala“, niti „demokrata“.
    A, naravno, nismo ni „naprednjaci“.
    Sve je to za nas prošlost.
    Gde god možemo da izađemo u susret ovoj ili onoj velikoj sili, a da to ne ugrožava naše planove i namere – izaći ćemo.
    Naši planovi i namere, a pre svega oni koji se tiču obnove i razvoja domaće privrede, se ni po čemu ne kose sa planovima i namerama koje velike sile imaju u odnosu na nas.
    Tako gledano, ne smatramo da potencijalna reakcija „spoljnog faktora“, koji inače upoznajemo sa našim namerama, ikakav fakor koji remeti naše planove.
    I njima postaje jasno da se u Srbiji, zbog loše političke matrice, mora korigovati sistem.
    A mi ćemo promenu izvršiti na najdemokratskiji način – putem referenduma.

    Kao primer izuzetno loše političke matrice, neka posluži i ova izjava aktuelnog ministra odbrane, koji je na zahtev da zbog neutemeljenih optužbi podnese ostavku, rekao sledeće:
    “Neka sam ja nekompetentan ministar odbrane, ali moju ostavku možete da tražite onog trenutka kada budete imali mnogo više od 3,5 odsto poverenja građana Srbije. Ako su rezultati Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u proteklom periodu bili razlog za napade na nas, onda je taj zahtev u redu, ali i tada treba da imate 126 poslanika da biste me smenili“.
    U PREVODU: U PRAVU SU, ČAK I KAD NISU, ONI KOJI IMAJU VEĆI BROJ GLASOVA.
    TO NIJE CILJ DEMOKRATIJE, A KAD JESTE, ONDA TO NIJE DEMOKRATIJA, NEGO POREDAK ZASNOVAN NA MANIPULACIJI I „MISMANAGEMENT“-U (LOŠEM UPRAVLJANJU), KOJI SE MORA ZAUSTAVITI UPLIVOM MERITOKRATIJE , INAČE ĆE ESKALIRATI U VOLUNTARISTIČKI HAOS KAKVOG NIJE BILO NI U DOBA KOMUNIZMA, ODNOSNO TITOIZMA.

    I na kraju da dodamo i ovo: obnova i razvoj domaće ekonomije se neće odvijati na bazi bilo koje posebne „ekonomske škole“, pa ni po eknomskom pravcu koji preporučuje MMF – naloge kao jedino ispravne, i to ne zato što mi imamo nešto naročito protiv MMF, nego zato što su ti nalozi osmišljeni za privredu koja se „spasava od smrti“, a ne za privredu koja ulazi u obnovu i razvoj.
    Iako deluje da je to slično, ipak nije.
    Privreda „koja se spasava od smrti“ ne donosi nikakve posebne novine, samo joj se smanjuje javna potrošnja (što bi MMF, samo kad bi bilo moguće, pre postigao direktnim preuzimanjem uprave nad takvim društvom, jer političari su „slabi pomoćnici“, mnogo su „klizavi“ i skloni izvrdavanjima), lišava se firmi koje ne posluju i tome slično.
    Privreda koja se opredeljuje za obnovu i razvoj, unosi mnoge novine, otvara nove poslove i zahteva drugačiji, korigovani politički sistem – demokratsku meritokratiju.
    Uostalom, i ono što MMF očekuje od Srbije u narednom periodu („U narednom periodu potrebno je sprovoditi mere ekonomskog oporavka koje će obezbediti makroekonomsku stabilnost, otvaranje novih radnih mesta, te sprovođenje fiskalne konsolidacije, koja treba da zaustavi rast javnog duga“) – mi ćemo, uz neophodnu korekciju političkog sistema u pravcu demokratske meritokratije, ostvariti u sklopu svog plana za obnovu i razvoj domaće ekonomije.

  • Kako bismo rešavali pitanje javnog duga i dugova građana i privrede?

    Javni dug, na bazi uzimanih stranih kredita, je nastajao godinama i uzimale su ga vlasti koje su činili predstavnici stranaka, koje su na izborima, uglavnom pomoću lažnih predizbornih obećanja, dobijale najviše glasova.
    Nerealno je, naravno, opredeliti se za varijantu nevraćanja tih dugova, iako su vrlo često uzimani mimo pravila korektnog ponašanja, kako onih koji su uzimali kredite, tako i onih koji su ih davali. Međutim, ima prostora da se ti dugovi temeljno preispitaju, da se lociraju odgovorni i da se uđe u realne pregovore sa institucijama koje su davale kredite, da se pronađu optimalni aranžmani za vraćanje, pa možda i za uzimanje još kredita, koji bi bili strogo namenski i kontrolisani od strane Državnog saveta i javnosti.

    Dugove građana prema bankama bi trebalo rešavati tako što bi se država pojavila kao neko ko te dugove  preuzima, ukoliko sa bankama postigne povoljan aranžman. Tako građani ne bi upadali u „dužničko ropstvo“ bankama, nego u mnogo mekše „ropstvo“ prema sopstvenoj državi. A to bi bilo korisno čak i za banke, koje vrlo često ne mogu da naplate dugove ni time što rasprodaju oduzete nekretnine, kojima sve više pada cena. Time će, između ostalog, prestati i deložacije, odnosno prinudna iseljavanja zbog neplaćanja rata bankama koje su dale kredit, a ne mogu da ga naplate.

    Naplatu bi, ubuduće, vršila država, ne iseljavajući lica iz stanova, koji bi, na opisan način, u dogovoru sa bankama i korisnicima stambenih kredita, koji ne mogu da otplaćuju rate, postali njeno vlasništvo.

    Sa stabilnom državom je najbolje poslovati svakome, pa i bankama, a država koja će nastati u sistemu demokratske meritokratije će biti upravo takva. Na čelu će joj biti Državni savet, čiji članovi mogu biti samo ljudi sa jakim stručnim inegritetom.

    Na sličan način bi se rešavali i dugovi unutar privrede, gde bi država takođe profesionalno intervenisala, vodeći računa o svim realnim parametrima, sa krajnjim ciljem da privredu rastereti od apsurdnih zahteva i procedura i da je stavi na noge.

    To su naši predlozi, kojima je potrebna detaljnija razrada i o kojima će Državni savet dati poslednju reč, a oni će biti relativno lako izvodljivi u situaciji ostvarenja našeg glavnog cilja – obnove i razvoja zapuštene domaće privrede.

  • Kako bismo rešavali pitanje nezaposlenosti?

    Jedini realan način za rešavanje problema nezaposlenosti jeste uvećavanje broja i obima poslova, a to je moguće samo ako se ekonomskom i političkom upravom bave posednici znanja i sposobnosti.
    Nezaposlenost bismo rešavali otvaranjem novih poslova u sklopu naše makroekonomske politike, koja se bazira na optimalnom razvoju tercijalnog sektora (svih vrsta usluga, uključujući i turističke), poljoprivrede (prevashodno proizvodnja organske hrane, za koju imamo dobre uslove), prerađivačke industrije i informatičke tehnologije, kao i domaćeg građevinarstva, koje bi veliki delom bilo usmereno na izgradnju infrastukture.
    Naš cilj je da otvaranjem širokog spektra novih poslova, vezanih za pobrojane i još neke delatnosti, uposlimo gotovo celokupno radno sposobno stanovništvo, uključujući i lica sa invaliditetom.
    (Uposlenost i zaposlenost ne bi trebalo brkati. I danas su mnogi nezaposleni zapravo uposleni. Razlika je u tome što bismo mi pronalazili načine da i uposlenost ima dobar broj karakteristika zaposlenosti.)
    Sve preduzetničke firme, mala, srednja i velika preduzeća ćemo, uz dogovor sa njihovim vlasnicima, uključiti u kooperaciju sa državom, koja će im pružati povoljne dinarske kredite i svaku vrstu stručne pomoći.
    U javna preduzeća, koja će se baviti društveno korisnim i društveno neophodnim poslovima, uvodićemo preduzetničku upravu, zasnovanu na znanju i sposobnosti.
    Ova uprava će sa državom sklapati odgovarajuće Ugovore i, ako se tako opredeli, neće raditi za platu koju će određivati država, nego će imati prihode čiji limit će zavisiti od sposobnosti njenih članova.
    Mi, naravno, uvažavamo privatnu svojinu u svim domenima, pa i domenima ekonomije i poslovanja, ali nećemo dopustiti da privatne firme posluju kao „država u državi“, da obrazuju razne lobije, kao što je „uvoznički lobi“, na primer, i da time ugrožavaju domaću makroekonomiju, domaće proizvodne sisteme (tekstilnu ili prehrambenu i drugu industriju), i da tako ukidaju moguća radna mesta.

    Uzgred: pola starog Rima nije bilo zaposleno, pa se nije gladovalo. Nije važno koliko njih radi, nego ŠTA SE RADI.

  • Kako bismo rešavali pitanje doprinosa i penzija?

    Predložićemo Državnom savetu da dobro proanalizira mogućnost da se doprinosi drastično smanje, ( za dve trećine), a da ljudi sami odlučuju koliko će sebi odrediti za penziju, uštedom novca od plata, koje će osiguranje plaćati i slično.
    Smatramo da će ogromno rasterećenje državnog aparata značiti da će budžet moći da se značajno smanji, a da će generalnim povećanjem kupovne moći, kao logične posledice obnove i razvoja domaće ekonomije, prihodi za budžet od PDV ili nekog sličnog poreza biti daleko veći, nego što su sada.
    Na temu odlaska u penziju predložićemo da Državni savet ispita mogućnost da muškarci idu u penziju sa najviše 65, a žene sa najviše 60 godina života. O tim i mnogim drugim sličnim pitanjima krajnju odluku će donositi Državni savet.
  • Šta ćemo sa realnim viškom zaposlenih u javnom sektoru?

    Jedno je sigurno: rešavanje ovog problema se neće svesti na puko otpuštanje. U prvi mah ćemo veliki broj njih poslati na neku vrstu „prinudnog odmora“ sa minimalnim primanjima , a uporedo ćemo, otvarajući nove poslove, unutar obnove domaće ekonomije, nuditi da se ti ljudi zaposle na drugim mestima, da uđu u siguran preduzetnički posao i slično.
    U svakom slučaju, povratka u javni sektor, gde su bili višak, neće biti, pa makar se dobar deo njih odluči da ne ulazi u ponuđene poslove, nego da ostane u situaciji primanja „minimalca“, odnosno svojevrsne socijalne pomoći. (Iskreno,sumnjamo da će iko opredeljivati za takav status pored mogućnosti za zapošljavanje, odnosno upošljavanje, koje će biti na raspolaganju.)
    Mi nismo, niti ćemo biti stranka, koja ima obavezu prema svojim članovima da ih zapošljava u javnom sektoru, a o zbrinjavanju članova partija koje su i napravile višak zaposlenih u javnom sektoru ćemo se starati na gore opisan način.
  • Šta će biti suština buduće makroekonomske politike?

    Iako smo dosad već ukazivali na to, ponovićemo da će suština makroekonmske politike u sistemu demokratske meritokratije biti: razvijanje trećeg (tercijalnog) sektora, dakle sektora usluga, i to prevashodno u domenu turizma, tačnije: totalnog turizma.
    Kao zemlja se nalazimo na povoljnom mestu, a imamo i gotovo sve preduslove za svaku vrstu ambijentalnog turizma, osim morskog, ali ćemo naći način da u svoje letnje aranžmane uključimo i morski turizam (pre svega onaj u Grčkoj, Bugarskoj i u Crnoj Gori).
    Ambijentalni turizam će trajati preko cele godine.
    Pored ambijentalnog, razvijaćemo i uslužni, zdravstveni, kao i mnoge druge vrste turizma, uključujući i prehrambeni, politički, humoristički itd.
    Sledeća stavka naše makroekonomije biće vezana za poljoprivredu i to, pre svega, za onu koja se tiče proizvodnje zdrave ili sigurne hrane, od biljaka do životinja.
    Postojaće i deo poljoprivrede koja će biti konvencionalna.
    (O tom odnosu će odluku, na osnovu realnih potreba, doneti Državni savet.)

    Sledeća stavka se tiče domena IT (informatičke tehnologije), koju nameravamo da u punom obimu uvedemo u sve delatnosti. Već imamo, a uz podršku države, imaćemo još bolji sastav stručnjaka za internet, programera i slično. I imamo već pripremljen plan kako ćemo to iskoristiti u svrhu vrlo dobrog prihodovanja, kako za te ljude, tako i za ekonomiju.
    (Uzgred, da pomenemo domaću firmu „Nordeus“, koju su osnovali ljudi zaposleni u „Majkrosoftu“, i koja danas ima najbrži rast, a planiramo da sa njom stupimo u kontakt kao država i damo joj zamah, kakav samo država može da da.)
    Građevinarstvo, a naročito njegov deo, koji se tiče izgradnje infrastrukture, biće ponovo u uzletu, a građevinari će opet biti cenjeni i u svetu.

    Zatim, tu su oblasti obnovljive energije, koju ćemo razvijati koliko god bude moguće, pitanje vode, koja će definitivno ostati u državnom vlasništvu, kao i niz drugih pitanja i pojava, koje će dolaziti na red i biti rešavane.
    Na kraju krajeva, radiće se sve ono što je nama potrebno i što možemo da prodamo drugima.
    A u to ne spadaju automobilska i slične industrije.
    U suštini je nebitno da li su u pitanju „sitni poslovi“, bitno je da li oni donose prihode koji nam omogućavaju siguran opstanak i pristojan život.
    Megalomanije kakve su se dosad događale spakovaćemo u muzej promašaja, na kojem ćemo takođe moći da zarađujemo, pokazujući ostatku sveta kakvim smo se sve ludostima bavili.

  • Koje je , po nama, rešenje za sela i seljake?

    Osnovno pitanje je: da li mi hoćemo da zadržimo sela i seljake (koji su, uzgred, sve stariji, a sela postaju sve napuštenija) ili hoćemo da nešto uradimo u tom ruralnom ambijentu?
    Što se nas tiče, hoćemo i možemo da nešto uradimo u tom, višestruko bogatom, ambijentu.
    Seljaku ćemo odati počast koja mu je pripadala, a naročito u Prvom ratu.
    Odmah posle njega, stvari su počele da se menjaju, na gore. (O tome je pisao i Arčibald Rajs, upozoravajući Srbe da se drastično menjaju kada iz sela siđu u gradove, menjaju se na gore.)
    Komunistička avantura, sa naglom i ne baš racionalnom industrijalizacijom, je uzela svoj danak. Masa ljudi sa sela je pohrlila u gradove, ali ne u svrhu „urbanizacije“, nego je ostala željna „sela“ i to ne nekog realnog, nego idealizovanog.
    Otuda i prodor mas-kulture, koja je bila mešavina „novih i starih običaja“.

    Najopštije rečeno: naše rešenje za seljake je da postanu preduzetnici (agropreduzetnici), različitih kategorija, a za sela je da postanu atraktivna i izgledom ( a sve u svrhu razvoja ambijentalnog turizma, vezanog za ruralna područja).
    Očekujemo da će se veliki broj ljudi vraćati u ta područja, a među njima i oni koji u prethodnom životu nisu imali posla sa „seoskim načinom života“. Čak šta, veliki povratak će u mnogome izmeniti dosadašnji način života po „selima“ i doneti mnoge novine.
    Sve to planiramo i očekujemo u sklopu razvoja onog dela makroekonomije koji se tiče poljoprivrede (sa naglaskom na izradu sigurne ili bioishrane) i totalnog turizma, koji će u sebi sadržati i ambijentalni turizam.
    Sve ovo će temeljno razraditi Državni savet.
    Samo napominjemo da će veliki broj „gradske sirotinje“ promeniti svoj položaj i pripadati novoj preduzetničkoj klasi, koju se zvalo svakako, ali nikad nije uspevala da dobije pravo ime i položaj. U svemu tome će ih pomagati Državni savet i država.
    Najkonkretniji vid pomoći, koju ćemo, čim se steknu uslovi i mi početi da pružamo, jeste pomoć oko osnivanja i funkcionisanja Agropreduzetničkih zadruga, koje će se brinuti za čitav proces poljo-proizvodnje sve do obezbeđivanja plasmana, a pre svega za organsku hranu.

  • Kakav je naš odnos prema pitanju Kosova i Metohije?

    Obraća li Putin neku naročitu pažnju na kritike Zapada povodom Krima i menja li svoje ponašanje tim povodom? Ne. Zašto? Zato što je predstavnik Velike sile.
    A šta rade zapadne Velike sile, a pre svega SAD?
    Kad im je potrebno krše međunarodno pravo, kad im je potrebno uvažavaju međunarodno pravo. Ne priznaju Krim, a priznaju nezavisno Kosovo.
    Ukratko: Velike sile, i to ne samo zapadne, čine po sopstvenim nepisanim pravilima i zakonima. Tako je bivalo, a tako će i biti. U budućnosti će se samo menjati struktura Velikih sila i nosioci silnosti.
    Šta je nama činiti?
    Hteli ne hteli, moramo se dogovarati sa Velikim silama, što je moguće direktnije, moramo uvažavati i nezvaničnog eksponenta najveće zapadne sile – Brisel.
    I što je najbitnije, moramo se starati o pripadnicima našeg naroda na KiM, a sve to ćemo mnogo lakše raditi, kad se podignemo sa ekonomskog dna na kojem smo.
    To dizanje se može odigrati samo zaokretom od svega dosadašnjeg, pravljenjem funkcionalne države, u kojoj ne može na vlast svako samo zato što je punoletan, i postavljanjem ekonomije na zdrave osnove – na znanje i preduzimljivost.
    Realnost nalaže da se, po mogućstvu što bezbolnije, dva naroda, šćiptarski (albanski) i srpski moraju razdvojiti. Nema i ne može da bude suživota, ali uz-življenje je moguće.
    Uzroci za to su brojni i sežu u daleku prošlost.
    Mi ne moramo u OUN priznavati entitet Republika Kosovo, koji je jednostarnim proglašenjem nezavisnosti nastao na našoj teritoriji, ali stanje na terenu moramo priznati i nalaziti načine da stvari funkcionišu u skladu sa tim činjenicama – nepriznavanjem statusa nezavisne države entitetu Republika Kosovo u OUN i priznavanjem stanja na terenu.

    Do tog stanja je došlo, sa jedne strane, zahvaljujući interesima velikih sila, pre svega onih sa Zapada, a sa druge, zahvaljujući višedecenijskoj lošoj politici u odnosu na KiM, koja je vođena i u Jugoslaviji, a zatim i u Srbiji.
    Sad je tako, kako je i mi ćemo se ponašati onako kako je najcelishodnije i najkorisnije, kako za Srbiju, tako i za Srbe koji su ostali na KiM.

    Niko od nas koji smo osnovali Asocijaciju nije bio ni za priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti entiteta koji je nastao na KiM i dobio naziv „Republika Kosovo“, niti je iko od nas tvrdio i obećavao da će, po dolasku u poziciju vlasti, sačuvati i povratiti ingerencije Republike Srbije na toj teritoriji. I jednim i drugim tvrdnjama i obećanjima su se bavile partije koje su u proteklih 25 godina bivale što na vlasti, što u opoziciji.
    Mi ćemo se baviti svojevrsnom „političkom sanacijom“ stanja koje je nastalo i pre i mimo nas i sve što obećavamo jeste da ćemo se tom sanacijom baviti uporno i primenjujući sva neophodna znanja i veštine.
    Obećanja na temu KiM, koja su davana pre nastanka Asocijacije nas ne obavezuju, obavezuju nas samo zvanično nastali i potpisani dokumenti, čije posledice ćemo ublažavati koliko se realno bude moglo.
    Ukratko: zahvaljujući interesnim intervencijama Zapada (SAD), nereakciji Istoka (Rusije) i greškama domaćih političara na našoj teritoriji , pokrajini Kosovo i Metohija, nastao je politički entitet „Republika Kosovo“, koji nećemo priznati u OUN, ali ćemo uvažavati nastalo stanje stvari i, unutar njega, optimalno raditi u korist svojih sunarodnika koji žive u tom političkom entitetu.
    Sigurni smo da je ovakvo rešenje, s obzirom na sve uzroke nastalog stanja, i racionalno i korisno, a šta će biti u daljoj i dalekoj budućnosti, odlučiće oni koji tada budu živeli i bavili se političkom upravom.

    Inače, pregovore sa entitetom „Republika Kosovo“ će nastaviti jedan broj pripadnika Državnog saveta.

    I još nešto: to što mi nećemo priznavati entitet „Republika Kosovo“ u Ujedinjenim nacijama, nikako ne znači da taj entitet smatramo svojim, ili da odgovaramo za njegove postupke i tome slično.
    Mi teritoriju na kojoj je jednostrano progalšen taj entitet smatramo svojom, ali, naravno, nemamo nameru da ratujemo zbog toga.
    Da bismo mi i entitet nastao na KiM smatrali svojim, potrebno bi bilo da se sa tim saglasi većina stanovnika tog entiteta, čime bi se poništilo jednostrano proglašenje,  i većina državljana Srbije.
    Kao realni ljudi smatramo da do tako nečega neće nikad doći.

    &

    Mi priznajemo da entitet Kosovo postoji, da je nastao protivno međunarodnom pravu, jednostarnim proglašenjem nezavisnosti, na našoj teritoriji Kosovu i Metohiji. Taj entitet ne priznajemo kao nezavisnu državu, a teritorije Kosova i Metohije se ne odričemo bez obzira da li na njoj imamo ili nemamo ingerencije i pri tom stavu ćemo ostati taman da svi ostali entitet Kosovo priznaju kao nezavisnu državu. To je najmanje, ali i najviše što možemo sada.
    Tako ćemo sačuvati nacionalnu čast i dostojanstvo.
    Uzgred, očekujemo izvinjenje Amerike što je isprovocirala bombardovanje Srbije, kao i zemalja koje su u tom bombardovanju učestvovale, ali i izvinjenje Rusije što ništa nije preduzela da u Savetu bezbednosti spreči to nelegalno bombardovanje, koje čak nije ni srušilo Miloševićev režim.
    Izvinjenja mogu da ne dođu nikad, ali mi nikad nećemo prestati da ih tražimo i dok ih ne dobijemo prema svima ćemo biti korektni, ali osnovano rezervisani.

  • Kakav je naš odnos prema pitanju pridruživanja Evropskoj Uniji?

    Ako je Evropskoj Uniji zaista stalo da joj se pridružimo, nakon ispunjenja uslova koje je postavila i ako Opšta skupština ne bude imala protiv da se to pridruživanje dogodi, pridružićemo se, a pogotovo što ni Rusija, ni Kina, pa ni SAD, u principu, nisu protiv našeg eventualnog priključenja EU.
    Međutim, za razliku od svih dosadašnjih političkih aktera, koji su bili ili izrazito protiv ili izrazito za pridruživanje EU, Asocijacija „Restruktura“ ni na jednu od te dve varijante ne gleda kao na svoj prevashodni cilj, niti bi ijednu proglasila za prioritet Srbije.
    Naš prevashodni cilj je uspostavljanje sistema demokratske meritokratije u svrhu funkcionalizacija države i domaće ekonomije i obezbeđenja pristojnog života. A sve to može da se uradi i u procesu pridruživanja i mimo pridruživanja.
    Ne smatramo da bi nam puko priključivanje EU donelo boljitak, niti bi nam boljitak donelo nekakvo tvrdoglavo odbijanje da se priključimo EU.
    Boljitak donosi uspostavljanje funkcionalnog sistema demokratske meritokratije, a sve drugo je sporedno.
    Ulazak u EU ili odbijanje ulaska u EU, a da se zadrži postojeći očigledno nefunkcionalan sistem, ne bi nam, sami po sebi, doneli ništa korisno.
    Kada uspostavimo funkcionalan sistem, to neće smetati ni ulasku ni neulasku u EU.
    Zato mi na dramatično hrljenje u EU, kao i na dramatično odbijanje puta u EU gledamo kao na svojevrsni „politički romantizam“ a ne kao realnu i Srbiji korisnu politiku.

    Ukratko: ulazak u EU nećemo apriori odbijati, on će ići svojim tokom, a završiti se kad se i ako se završi, ali ćemo taj cilj pomeriti sa primarnog na neko drugo mesto.
    Primarni cilj nam je postavljanje funkcionalnog sistema i obnova i razvoj domaće ekonomije.

    Inače, poslovima pridruživanja će se baviti članovi Državnog saveta.

    • Koliko bi u sistemu demokratske meritokratije bilo ministarstava i po kojem kriterijumu bi nastajala?

      Ministarstva će nastajati po realnom kriterijumu, a to će određivati i njihov broj.
      Naš predlog i vizija na tu temu je sledeća:
      Imaćemo, na primer, Ministarstvo za bezbednost, a unutar njega Kacelariju za policijske i Kancelariju za vojne poslove, Ministarstvo za ekonomiju, a unutar njega Kancelariju za proizvodnju, Kancelariju za trgovinu, Kancelariju za poljoprivredu (pošto će ta Kancelarija imati obilje poslova), Kancelariju za turizam, Kancelariju za finansije, Kancelariju za pitanja rada i socijalnog staranja, Kancelariju za pitanja saobraćaja i Kancelariju za pitanja energetike, zatim Ministarstvo za kulturu,nauku i obrazovanje, a unutar njega Kancelariju za kulturu, Kancelarija za nauku i Kancelariju za obrazovanje, zatim Ministarstvo zdravlja, a unutar njega Kancelariju za medicinu i Kancelariju za natalitet, i, na kraju, Ministarstvo za opšte poslove i unutar njega Kancelariju za pravosuđe, Kancelariju za spoljne poslove, Kancelariju za dijasporu, Kancelariju za sport, Kancelariju za demokratska pitanja, Kancelariju za  odnose sa entitetom nastalim na teritoriji Kosova i Metohije, Kancelariju za pridruživanje EU, Kancelariju za ekologiju i, eventualno, Kancelariju za pitanja žena.

      To znači da ćemo imati 5 ministarstava sa odgovarajućim brojem kancelarija unutar njih.
      Uloga šefova ministarstava će biti da koordiniraju rad svih kancelarija unutar svojih ministarstava, uloga šefova kancelarija će biti da vode svoje poslove.
      Smenu ministra ili šefa neke kancelarije će moći da vrši, na osnovu većine glasova svojih članova, Državni savet, dok će premijer moći da menja sastav čelnih ljudi u ministarstvima, odnosno u kancelarijama, ako Državni savet ne bude imao ništa protiv.
      Svi šefovi ministarstava i kancelarija, kao i članovi Državnog saveta, su u obavezi da se postaraju oko svojih naslednika, jer njihovi su poslovi vrlo ozbiljni i nabavljati adekvatne ljude za njih je, u sistemu meritokratske uprave, vrlo zahtevan posao.

    • Kakav obrazovni sistem bismo uveli?

      Obrazovni sistem koji bismo uveli bio bi u skladu sa potrebama i postavkama sistema demokratske meritokratije, a to znači da bismo, uz konsultacije sa Državnim savetom, uveli obrazovni sistem koji bi favorizovao talentovanost i sposobnost, a svima omogućio sticanje znanja koje je neophodno u 21. veku.

      Primera radi, poznavanje rada na kompjuteru, snalaženje na internetu i slično bismo uvrstili već u osnovno obrazovanje, a to poznavanje i snalaženje bismo uveli kao novu kategoriju pismenosti, nastojeći da, po tom pitanju, bude što manje nepismenih.

      Povećanje nivoa znanja i obrazovanosti bi, između ostalog, garantovalo da će i političke odluke koje donosi većina biti zrelije i korisnije i da će ma čija demagogija teže prolaziti, nego u sadašnjim uslovima, kada je posedovanje znanja, a samim tim i kritičkog razmišljanja, kod većine vrlo oskudno.
      Iako će sam sistem obrazovanja biti pun korisnih novina, navešćemo samo dve.

      Svi koji će, zbog svoje talentovanosti, na primer, od države dobiti razne stipendije i uopšte mogućnost sticanja znanja biće u logičnoj obavezi da se, nakon završenog školovanja, odužuju državi, koja im je pomogla, odnosno ulagala u njihovo obrazovanje. Neće nam, kao dosad, obrazovani talenti odlaziti u inostranstvo i tamo raditi za tamošnje firme, koje u njih nisu uložile ni dinara, nego će oni koji odu biti u obavezi da deo svoje zarade isplaćuju državi, koja im je omogućila da postanu stručnjaci.

      Najverovatnije će tu obavezu izvršavati inostrane firme u kojima se ti stručnjaci budu zapošljavali, bar u slučajevima kad oni u te firme odlaze uz posredovanje države Srbije, koja bi sa tim inostranim firmama sklapala ugovore. Nisu fudbaleri jedini, čija se talentovanost može unovčavati preko „prodaje“. Na hiljade naših stručnjaka, koji su uglavnom pozavršavali ovdašnje državne fakultete, su vrlo rado primljeni na posao napolju i biće traženi i dalje. Korektnost i normalni patriotizam nalažu da se i u to uvede red na način koji smo opisali.
      Ovakav princip će znatno smanjiti potrebu da studenti, a pogotovo oni koji su dokazano talentovani i vredni, plaćaju školarinu unapred, što je za većinu veliki napor i izdatak. Ta naplata će se realizovati naknadno.
      Zbog svih rđavih iskustava koje smo imali sa vladavinom diletanata, koji su na vlast dolazili ne zato što poseduju potrebne reference, nego zato što su pripadali ovoj ili onoj demagoškoj partiji, zalagaćemo se da se u Srbiji uvede obrazovna ustanova za obrazovanje političkih upravljača, odnosno političkih menadžera. Ona se može obrazovati unutar postojećeg Fakulteta političkih nauka ili Fakulteta organizacionih nauka.

      Svršeni student takve obrazovne ustanove biće osposobljen da radi poslove političkog upravljanja u bilo kojoj Vladi (od republičke do opšinskih, a vrlo verovatno će biti traženi i van granica Srbije. U SAD, na primer, gradovi već angažuju stručne ljude da se bave upravom, odnosno menadžmentom za funkcionisanje grada neophodnih poslova. Ti gradski menadžeri nisu izabrani na izborima, nego su , od strane izabranih gradskih vlasti angažovani kao stručna lica).

      I još nešto, što je pri sadašnjem stanju, neophodno uvesti. Pošto se nisu uspevali školovati svi koji imaju predispozicije i dara za to, država će onima koji imaju talenta i znanje, ali ne dovoljno, izlaziti u suret i omogućavati im da, za relativno kratko vreme, stiču neophodne sertifikate.

    • Koje će biti prve mere novih vlasti, koje će nastati posle referenduma?

      Prve mere vlade koja će nastati posle pozitivnog ishoda referenduma, odnosno posle promene sistema uz saglasnost Opšte skupštine, koju čine dve trećine punoletnih državljana, biće:

      1) povećanje minimalca na bar 30 hiljada dinara, otkazivanje smanjenja plata u javnom sektoru, kad su u pitanju neophodne službe: prosveta, zdravstvo,policija, vojska, kao i otkazivanje smanjivanja penzija do iznosa od 50 hiljada rsd.
      Poslodavci prve godine od nastanka novog sistema, sistema demokratske meritokratije, neće morati da uplaćuju doprinose u sadašnjem maksimalnom, nego u minimalnom obimu sada predviđenom samo za osobe do 30 i iznad 50 godina, a država će računati kao da je uplaćen „pun doprinos“. Posle toga će biti otvorena mogućnost da zaposleni sami odlučuju da li će uplaćivati sredstva u državni ili lični penzioni fond. Oba modela će biti pripremljena i ponuđena zaposlenim licima.

      2) slanje na neku vrstu „prinudnog odmora“ velikog broja zaposlenih u javnom sektoru, a pre svega na poslovima koji nisu društveno korisni i neophodni. Svi koji budu poslati na „prinudni odmor“ će primati pomoć , dok se ne preorijentišu i ne pređu na druge delatnosti o čemu će biti informisani kako oni, tako i celokupna javnost.
      U sklopu ove mere je i zamrzavanje rada dosadašnjih skupština, odnosno prestanak mandata izabranim poslanicima i odbornicima , a njima će se, ako nemaju stalni ili privatni posao i ako nisu pod istragom kao i ostalima, pomerenim iz javnog sektora, davati pomoć na određeno vreme.

      3) sprovođenje projekta „Oduživanje Srbiji“, koji će se realizovati na bazi dogovora sa građanima i, posebno, sa vlasnicima krupnog kapitala (tzv. tajkunima i sličnima), koji će dobiti aboliciju za počinjena nelegalna dela u periodu od 2000. do danas, uz uslov da se odgovarajućim sumama oduže Srbiji; abolicija ne znači oslobađanje od krivičnih dela, nego od suđenja za njih, a u slučaju da neko od njih ponovi ili pokuša da ponovi neko delo iz domena privrednog kriminala, ukida se abolicija i osoba ulazi u redovni sudski postupak, koji se može završiti i potpunom konfiskacijom imovine.

      (Napomena: Nelegalna dela se mogu dokazati, dokumentacija postoji. Postoji čak i za ratne okolnosti. Iskreno, verujemo, a i znamo, da je većina „tajkuna“ sastavljena od inteligentnih ljudi, koji će se, u svom interesu, odužiti Srbiji i nastaviti da rade i bogate se. Krajnja mera je samo za bandoglave.).

      4) preuzimanje, u formi svojevrsnog otkupa dugova, koje građani, koji nisu kadri da ih otplaćuju, imaju prema bankama i drugim institucijama. Dugove preuzima država i ona postaje dužnik bankama, što je dobro i za građane i za banke, detalji će biti saopšteni kada dođe vreme,

      5) uvođenje preduzetničke uprave u javna predzeća i sprovođenje ekonomskog programa koji će uspostaviti i razvijati domaću ekonomiju; program će izložiti i sprovoditi nova Vlada, nakon što ga usvoji Državni savet, sastavljen od eminentnih stručnjaka iz raznih društveno korisnih oblasti.

      I, na kraju, što će, uostalom, biti jedan od prvih poteza, obrazovaćemo Državni savet, najpre od desetak lica sa proverenim stručnim integritetom, a potom ćemo samo pripomagati nastanku te, izuzetno važne, institucije za sistem demokratske meritokratije, koja će nastajati i razvijati se po svojim, meritornim, pravilima.
      Uporedo sa formiranjem Državnog saveta, odmah ćemo, u dogovoru sa Državnim savetom, formirati i Privremenu vladu. Mandat te Privremene vlade će biti dve godine, kako bi se mogli postaviti svi instituti sistema. Za to vreme će sigurno biti i menjanja članova te vlade, u skladu sa meritornim principima.
      U svakom slučaju, prvi izbori za narednu vladu će se održati posle dve godine od nastanka Privremene ili prve vlade unutar novog sistema demokratske meritokratije.

    1. srećko prentović Odgovori

      Imam samo jedno pitanje. Položaj SPC?

      • urednik Odgovori

        Položaj SPC će biti u skladu sa njenim odnosom prema većini naroda, a posebno Srba koji su njeni vernici.
        Za očekivati je da će biti na strani potreba svojih vernika za sigurnim opstankom i pristojnim životom (što danas, iskreno, baš i nije slučaj).
        Inače, sve verske zajednice i crkve će u uređenoj državi Srbiji imati položaj koji im civilizacijski pripada.
        Kao crkva većinskog naroda, jer Srbija je država Srba i pripadnika drugih naroda koji su njeni državljani, SPC će saobrazno tome biti i tretirana zbog svog kulturološkog i istorijskog značaja.

    Ostavite Komentar

    *