Контакт

Решења

Одломци из књиге „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“, која је у припреми и која показује да постоји решење, али да оно није унутар познатих партија и опцијa

Уводна напомена:

Од неких наших предлога за решење овог или оног актуелног проблема можемо и одустати
и заменити их неким другим, ако се покажу да су бољи,а нарочито ако нам на то укажу људи који ће чинити Државни савет.
Оно од чега нећемо одступати су мериторни принципи на којима би требало да се заснива систем демократске меритократије, који предлажемо као реалан и сигуран излаз из недаћа.

„Питање је да ли смо способни да направимо државу која ће бити мала, просвећена и организована. Сада је она базирана на политичком, а не на друштвеном договору.“

Професор економије Миодраг Зец, интервју за дневни лист „Блиц“ 15. 03. 2015

  • Који су основни фактори, без којих би било узалуд и почињати решавање актуелних проблема, на начин како ми то нудимо?

    Први фактор се тиче самог стања домаће привреде и домаћег политичког вођства.
    Домаћа привреда је запуштена (ту не рачунамо део пољопривредне производње, па чак и он је, у суштини, запуштен), а домаћег политичког вођства нема, ни у позицији, ни у опозицији.
    У позицији ординира један човек и, поштено говорећи, ради „свашта нешто“, што се назива и реформама. Oво износимо само као реално стање ствари, а не као критику, јер ми се не бавимо критиком система који, логично, производи лоше режиме .
    Да је у Србији привреда мање запуштена и да има бар једна политичка организација која би могла да преузме „свевласт СНС“ – ми не бисмо ни излазили у јавност са својим предлозима. И то не зато што су нам предлози лоши, баш напротив, него зато што у таквој ситуацији не би било довољно ушију да чују наше предлоге.
    Дакле, први услов је испуњен.

    Други фактор се тиче питања да ли на располагању имамо довољан број људи са стручним образовањем.
    Имамо, и то не само у Асоцијацији, него широм „друштвеног простора“.
    Овај проблем је већ дуго врeмена решен, једино, из разумљивих разлога, људи са стручним интегритетом су одбијали да уђу, преко странака, у политику.

    И трећи услов или фактор је потенцијална реакција „спољног фактора“, скраћено: великих сила, на ово што бисмо да предузмемо.
    Ми се не плашимо било које рекације „великих сила“, биле оне источне или западне.
    Ми не спадамо ни у неку групу „милошевићеваца“, нити „радикала“, нити „демократа“.
    А, наравно, нисмо ни „напредњаци“.
    Све је то за нас прошлост.
    Где год можемо да изађемо у сусрет овој или оној великој сили, а да то не угрожава наше планове и намере – изаћи ћемо.
    Наши планови и намере, а пре свега они који се тичу обнове и развоја домаће привреде, се ни по чему не косе са плановима и намерама које велике силе имају у односу на нас.
    Тако гледано, не сматрамо да потенцијална реакција „спољног фактора“, који иначе упознајемо са нашим намерама, икакав факор који ремети наше планове.
    И њима постаје јасно да се у Србији, због лоше политичке матрице, мора кориговати систем.
    А ми ћемо промену извршити на најдемократскији начин – путем референдума.

    Као пример изузетно лоше политичке матрице, нека послужи и ова изјава актуелног министра одбране, који је на захтев да због неутемељених оптужби поднесе оставку, рекао следеће:
    “Нека сам ја некомпетентан министар одбране, али моју оставку можете да тражите оног тренутка када будете имали много више од 3,5 одсто поверења грађана Србије. Ако су резултати Министарства одбране и Војске Србије у протеклом периоду били разлог за нападе на нас, онда је тај захтев у реду, али и тада треба да имате 126 посланика да бисте ме сменили“.
    У ПРЕВОДУ: У ПРАВУ СУ, ЧАК И КАД НИСУ, ОНИ КОЈИ ИМАЈУ ВЕЋИ БРОЈ ГЛАСОВА.
    ТО НИЈЕ ЦИЉ ДЕМОКРАТИЈЕ, А КАД ЈЕСТЕ, ОНДА ТО НИЈЕ ДЕМОКРАТИЈА, НЕГО ПОРЕДАК ЗАСНОВАН НА МАНИПУЛАЦИЈИ И „MISMANAGЕMENT“-У (ЛОШЕМ УПРАВЉАЊУ), КОЈИ СЕ МОРА ЗАУСТАВИТИ УПЛИВОМ МЕРИТОКРАТИЈЕ , ИНАЧЕ ЋЕ ЕСКАЛИРАТИ У ВОЛУНТАРИСТИЧКИ ХАОС КАКВОГ НИЈЕ БИЛО НИ У ДОБА КОМУНИЗМА, ОДНОСНО ТИТОИЗМА.

    И на крају да додамо и ово: обнова и развој домаће економије се неће одвијати на бази било које посебне „економске школе“, па ни по екномском правцу који препоручује ММФ – налоге као једино исправне, и то не зато што ми имамо нешто нарочито против ММФ, него зато што су ти налози осмишљени за привреду која се „спасава од смрти“, а не за привреду која улази у обнову и развој.
    Иако делује да је то слично, ипак није.
    Привреда „која се спасава од смрти“ не доноси никакве посебне новине, само јој се смањује јавна потрошња (што би ММФ, само кад би било могуће, пре постигао директним преузимањем управе над таквим друштвом, јер политичари су „слаби помоћници“, много су „клизави“ и склони изврдавањима), лишава се фирми које не послују и томе слично.
    Привреда која се опредељује за обнову и развој, уноси многе новине, отвара нове послове и захтева другачији, кориговани политички систем – демократску меритократију.
    Уосталом, и оно што ММФ очекује од Србије у наредном периоду („У наредном периоду потребно је спроводити мере економског опоравка које ће обезбедити макроекономску стабилност, отварање нових радних места, те спровођење фискалне консолидације, која треба да заустави раст јавног дуга“) – ми ћемо, уз неопходну корекцију политичког система у правцу демократске меритократије, остварити у склопу свог плана за обнову и развој домаће економије.

  • Како бисмо решавали питање јавног дуга и дугова грађана и привреде?

    Јавни дуг, на бази узиманих страних кредита, је настајао годинама и узимале су га власти које су чинили представници странака, које су на изборима, углавном помоћу лажних предизборних обећања, добијале највише гласова.
    Нереално је, наравно, определити се за варијанту невраћања тих дугова, иако су врло често узимани мимо правила коректног понашања, како оних који су узимали кредите, тако и оних који су их давали. Међутим, има простора да се ти дугови темељно преиспитају, да се лоцирају одговорни и да се уђе у реалне преговоре са институцијама које су давале кредите, да се пронађу оптимални аранжмани за враћање, па можда и за узимање још кредита, који би били строго наменски и контролисани од стране Државног савета и јавности.

    Дугове грађана према банкама би требало решавати тако што би се држава појавила као неко ко те дугове  преузима, уколико са банкама постигне повољан аранжман. Тако грађани не би упадали у „дужничко ропство“ банкама, него у много мекше „ропство“ према сопственој држави. А то би било корисно чак и за банке, које врло често не могу да наплате дугове ни тиме што распродају одузете некретнине, којима све више пада цена. Тиме ће, између осталог, престати и деложације, односно принудна исељавања због неплаћања рата банкама које су дале кредит, а не могу да га наплате.

    Наплату би, убудуће, вршила држава, не исељавајући лица из станова, који би, на описан нaчин, у договору са банкама и корисницима стамбених кредита, који не могу да отплаћују рате, постали њено власништво.

    Са стабилном државом је најбоље пословати свакоме, па и банкама, а држава која ће настати у систему демократске меритократије ће бити управо таква. На челу ће јој бити Државни савет, чији чланови могу бити само људи са јаким стручним инегритетом.

    На сличан начин би се решавали и дугови унутар привреде, где би држава такође професионално интервенисала, водећи рачуна о свим реалним параметрима, са крајњим циљем да привреду растерети од апсурдних захтева и процедура и да је стави на ноге.

    То су наши предлози, којима је потребна детаљнија разрада и о којима ће Државни савет дати последњу реч, а они ће бити релативно лако изводљиви у ситуацији остварења нашег главног циља – обнове и развоја запуштене домаће привреде.

  • Како бисмо решавали питање незапослености?

    Једини реалан начин за решавање проблема незапослености јесте увећавање броја и обима послова, а то је могуће само ако се економском и политичком управом баве поседници знања и способности.
    Незапосленост бисмо решавали отварањем нових послова у склопу наше макроекономске политике, која се базира на оптималном развоју терцијалног сектора (свих врста услуга, укључујући и туристичке), пољопривреде (превасходно производња органске хране, за коју имамо добре услове), прерађивачке индустрије и информатичке технологије, као и домаћег грађевинарства, које би велики делом било усмерено на изградњу инфрастуктуре.
    Наш циљ је да отварањем широког спектра нових послова, везаних за побројане и још неке делатности, упослимо готово целокупно радно способно становништво, укључујући и лица са инвалидитетом.
    (Упосленост и запосленост не би требало бркати. И данас су многи незапослени заправо упослени. Разлика је у томе што бисмо ми проналазили начине да и упосленост има добар број карактеристика запослености.)
    Све предузетничке фирме, мала, средња и велика предузећа ћемо, уз договор са њиховим власницима, укључити у кооперацију са државом, која ће им пружати повољне динарске кредите и сваку врсту стручне помоћи.
    У јавна предузећа, која ће се бавити друштвено корисним и друштвено неопходним пословима, уводићемо предузетничку управу, засновану на знању и способности.
    Ова управа ће са државом склапати одговарајуће Уговоре и, ако се тако определи, неће радити за плату коју ће одређивати држава, него ће имати приходе чији лимит ће зависити од способности њених чланова.
    Ми, наравно, уважавамо приватну својину у свим доменима, па и доменима економије и пословања, али нећемо допустити да приватне фирме послују као „држава у држави“, да образују разне лобије, као што је „увознички лоби“, на пример, и да тиме угрожавају домаћу макроекономију, домаће производне системе (текстилну или прехрамбену и другу индустрију), и да тако укидају могућа радна места.

    Узгред: пола старог Рима није било запослено, па се није гладовало. Није важно колико њих ради, него ШТА СЕ РАДИ.

  • Како бисмо решавали питање доприноса и пензија?

    Предложићемо Државном савету да добро проанализира могућност да се доприноси драстично смање, ( за две трећине), а да људи сами одлучују колико ће себи одредити за пензију, уштедом новца од плата, које ће осигурање плаћати и слично.
    Сматрамо да ће огромно растерећење државног апарата значити да ће буџет моћи да се значајно смањи, а да ће генералним повећањем куповне моћи, као логичне последице обнове и развоја домаће економије, приходи за буџет од ПДВ или неког сличног пореза бити далеко већи, него што су сада.
    На тему одласка у пензију предложићемо да Државни савет испита могућност да мушкарци иду у пензију са највише 65, а жене са највише 60 година живота. О тим и многим другим сличним питањима крајњу одлуку ће доносити Државни савет.
  • Шта ћемо са реалним вишком запослених у јавном сектору?

    Једно је сигурно: решавање овог проблема се неће свести на пуко отпуштање. У први мах ћемо велики број њих послати на неку врсту „принудног одмора“ са минималним примањима , а упоредо ћемо, отварајући нове послове, унутар обнове домаће економије, нудити да се ти људи запосле на другим местима, да уђу у сигуран предузетнички посао и слично.
    У сваком случају, повратка у јавни сектор, где су били вишак, неће бити, па макар се добар део њих одлучи да не улази у понуђене послове, него да остане у ситуацији примања „минималца“, односно својеврсне социјалне помоћи. (Искрено,сумњамо да ће ико опредељивати за такав статус поред могућности за запошљавање, односно упошљавање, које ће бити на располагању.)
    Ми нисмо, нити ћемо бити странка, која има обавезу према својим члановима да их запошљава у јавном сектору, а о збрињавању чланова партија које су и направиле вишак запослених у јавном сектору ћемо се старати на горе описан начин.
  • Шта ће бити суштина будуће макроекономске политике?

    Иако смо досад већ указивали на то, поновићемо да ће суштина макроеконмске политике у систему демократске меритократије бити: развијање трећег (терцијалног) сектора, дакле сектора услуга, и то превасходно у домену туризма, тачније: тоталног туризма.
    Као земља се налазимо на повољном месту, а имамо и готово све предуслове за сваку врсту амбијенталног туризма, осим морског, али ћемо наћи начин да у своје летње аранжмане укључимо и морски туризам (пре свега онај у Грчкој, Бугарској и у Црној Гори).
    Амбијентални туризам ће трајати преко целе године.
    Поред амбијенталног, развијаћемо и услужни, здравствени, као и многе друге врсте туризма, укључујући и прехрамбени, политички, хумористички итд.
    Следећа ставка наше макроекономије биће везана за пољопривреду и то, пре свега, за ону која се тиче производње здраве или сигурне хране, од биљака до животиња.
    Постојаће и део пољопривреде која ће бити конвенционална.
    (О том односу ће одлуку, на основу реалних потреба, донети Државни савет.)

    Следећа ставка се тиче домена ИТ (информатичке технологије), коју намеравамо да у пуном обиму уведемо у све делатности. Већ имамо, а уз подршку државе, имаћемо још бољи састав стручњака за интернет, програмера и слично. И имамо већ припремљен план како ћемо то искористити у сврху врло доброг приходовања, како за те људе, тако и за економију.
    (Узгред, да поменемо домаћу фирму „Нордеус“, коју су основали људи запослени у „Мајкрософту“, и која данас има најбржи раст, а планирамо да са њом ступимо у контакт као држава и дамо јој замах, какав само држава може да да.)
    Грађевинарство, а нарочито његов део, који се тиче изградње инфраструктуре, биће поново у узлету, а грађевинари ће опет бити цењени и у свету.

    Затим, ту су области обновљиве енергије, коју ћемо развијати колико год буде могуће, питање воде, која ће дефинитивно остати у државном власништву, као и низ других питања и појава, које ће долазити на ред и бити решаване.
    На крају крајева, радиће се све оно што је нама потребно и што можемо да продамо другима.
    А у то не спадају аутомобилска и сличне индустрије.
    У суштини је небитно да ли су у питању „ситни послови“, битно је да ли они доносе приходе који нам омогућавају сигуран опстанак и пристојан живот.
    Мегаломаније какве су се досад догађале спаковаћемо у музеј промашаја, на којем ћемо такође моћи да зарађујемо, показујући остатку света каквим смо се све лудостима бавили.

  • Које је , по нама, решење за села и сељаке?

    Основно питање је: да ли ми хоћемо да задржимо села и сељаке (који су, узгред, све старији, а села постају све напуштенија) или хоћемо да нешто урадимо у том руралном амбијенту?
    Што се нас тиче, хоћемо и можемо да нешто урадимо у том, вишеструко богатом, амбијенту.
    Сељаку ћемо одати почаст која му је припадала, а нарочито у Првом рату.
    Одмах после њега, ствари су почеле да се мењају, на горе. (О томе је писао и Арчибалд Рајс, упозоравајући Србе да се драстично мењају када из села сиђу у градове, мењају се на горе.)
    Комунистичка авантура, са наглом и не баш рационалном индустријализацијом, је узела свој данак. Маса људи са села је похрлила у градове, али не у сврху „урбанизације“, него је остала жељна „села“ и то не неког реалног, него идеализованог.
    Отуда и продор мас-културе, која је била мешавина „нових и старих обичаја“.

    Најопштије речено: наше решење за сељаке је да постану предузетници (агропредузетници), различитих категорија, а за села је да постану атрактивна и изгледом ( а све у сврху развоја амбијенталног туризма, везаног за рурална подручја).
    Очекујемо да ће се велики број људи враћати у та подручја, а међу њима и они који у претходном животу нису имали посла са „сеоским начином живота“. Чак шта, велики повратак ће у многоме изменити досадашњи начин живота по „селима“ и донети многе новине.
    Све то планирамо и очекујемо у склопу развоја оног дела макроекономије који се тиче пољопривреде (са нагласком на израду сигурне или биоисхране) и тоталног туризма, који ће у себи садржати и амбијентални туризам.
    Све ово ће темељно разрадити Државни савет.
    Само напомињемо да ће велики број „градске сиротиње“ променити свој положај и припадати новој предузетничкој класи, коју се звало свакако, али никад није успевала да добије право име и положај. У свему томе ће их помагати Државни савет и држава.
    Најконкретнији вид помоћи, коју ћемо, чим се стекну услови и ми почети да пружамо, јесте помоћ око оснивања и функционисања Aгропредузетничких задруга, које ће се бринути за читав процес пољо-производње све до обезбеђивања пласмана, а пре свега за органску храну.

  • Какав је наш однос према питању Косова и Метохије?

    Обраћа ли Путин неку нарочиту пажњу на критике Запада поводом Крима и мења ли своје понашање тим поводом? Не. Зашто? Зато што је представник Велике силе.
    А шта раде западне Велике силе, а пре свега САД?
    Кад им је потребно крше међународно право, кад им је потребно уважавају међународно право. Не признају Крим, а признају независно Косово.
    Укратко: Велике силе, и то не само западне, чине по сопственим неписаним правилима и законима. Тако је бивало, а тако ће и бити. У будућности ће се само мењати структура Великих сила и носиоци силности.
    Шта је нама чинити?
    Хтели не хтели, морамо се договарати са Великим силама, што је могуће директније, морамо уважавати и незваничног експонента највеће западне силе – Брисел.
    И што је најбитније, морамо се старати о припадницима нашег народа на КиМ, а све то ћемо много лакше радити, кад се подигнемо са економског дна на којем смо.
    То дизање се може одиграти само заокретом од свега досадашњег, прављењем функционалне државе, у којој не може на власт свако само зато што је пунолетан, и постављањем економије на здраве основе – на знање и предузимљивост.
    Реалност налаже да се, по могућству што безболније, два народа, шћиптарски (албански) и српски морају раздвојити. Нема и не може да буде суживота, али уз-живљење је могуће.
    Узроци за то су бројни и сежу у далеку прошлост.
    Ми не морамо у ОУН признавати ентитет Република Косово, који је једностарним проглашењем независности настао на нашој територији, али стање на терену морамо признати и налазити начине да ствари функционишу у склaду са тим чињеницама – непризнавањем статуса независне државе ентитету Република Косово у ОУН и признавањем стања на терену.

    До тог стања је дошло, са једне стране, захваљујући интересима великих сила, пре свега оних са Запада, а са друге, захваљујући вишедеценијској лошој политици у односу на КиМ, која је вођена и у Југославији, а затим и у Србији.
    Сад је тако, како је и ми ћемо се понашати онако како је најцелисходније и најкорисније, како за Србију, тако и за Србе који су остали на КиМ.

    Нико од нас који смо основали Асоцијацију није био ни за признавање једнострано проглашене независности ентитета који је настао на КиМ и добио назив „Република Косово“, нити је ико од нас тврдио и обећавао да ће, по доласку у позицију власти, сачувати и повратити ингеренције Републике Србије на тој територији. И једним и другим тврдњама и обећањима су се бавиле партије које су у протеклих 25 година бивале што на власти, што у опозицији.
    Ми ћемо се бавити својеврсном „политичком санацијом“ стања које је настало и пре и мимо нас и све што обећавамо јесте да ћемо се том санацијом бавити упорно и примењујући сва неопходна знања и вештине.
    Обећања на тему КиМ, која су давана пре настанка Асоцијације нас не обавезују, обавезују нас само званично настали и потписани документи, чије последице ћемо ублажавати колико се реално буде могло.
    Укратко: захваљујући интересним интервенцијама Запада (САД), нереакцији Истока (Русије) и грешкама домаћих политичара на нашој територији , покрајини Косово и Метохија, настао је политички ентитет „Република Косово“, који нећемо признати у ОУН, али ћемо уважавати настало стање ствари и, унутар њега, оптимално радити у корист својих сународника који живе у том политичком ентитету.
    Сигурни смо да је овакво решење, с обзиром на све узроке насталог стања, и рационално и корисно, а шта ће бити у даљој и далекој будућности, одлучиће они који тада буду живели и бавили се политичком управом.

    Иначе, преговоре са ентитетом „Република Косово“ ће наставити један број припадника Државног савета.

    И још нешто: то што ми нећемо признавати ентитет „Република Косово“ у Уједињеним нацијама, никако не значи да тај ентитет сматрамо својим, или да одговарамо за његове поступке и томе слично.
    Ми територију на којој је једнострано прогалшен тај ентитет сматрамо својом, али, наравно, немамо намеру да ратујемо због тога.
    Да бисмо ми и ентитет настао на КиМ сматрали својим, потребно би било да се са тим сагласи већина становника тог ентитета, чиме би се поништило једнострано проглашење,  и већина држављана Србије.
    Као реални људи сматрамо да до тако нечега неће никад доћи.

    &

    Ми признајемо да ентитет Косово постоји, да је настао противно међународном праву, једностарним проглашењем независности, на нашој територији Косову и Метохији. Тај ентитет не признајемо као независну државу, а територије Косова и Метохије се не одричемо без обзира да ли на њој имамо или немамо ингеренције и при том ставу ћемо остати таман да сви остали ентитет Косово признају као независну државу. То је најмање, али и највише што можемо сада.
    Тако ћемо сачувати националну част и достојанство.
    Узгред, очекујемо извињење Америке што је испровоцирала бомбардовање Србије, као и земаља које су у том бомбардовању учествовале, али и извињење Русије што ништа није предузела да у Савету безбедности спречи то нелегално бомбардовање, које чак није ни срушило Милошевићев режим.
    Извињења могу да не дођу никад, али ми никад нећемо престати да их тражимо и док их не добијемо према свима ћемо бити коректни, али основано резервисани.

  • Какав је наш однос према питању придруживања Европској Унији?

    Ако је Европској Унији заиста стало да јој се придружимо, након испуњења услова које је поставила и ако Општа скупштина не буде имала против да се то придруживање догоди, придружићемо се, а поготово што ни Русија, ни Кина, па ни САД, у принципу, нису против нашег евентуалног прикључења ЕУ.
    Међутим, за разлику од свих досадашњих политичких актера, који су били или изразито против или изразито за придруживање ЕУ, Асоцијација „Реструктура“ ни на једну од те две варијанте не гледа као на свој превасходни циљ, нити би иједну прогласила за приоритет Србије.
    Наш превасходни циљ је успостављање система демократске меритократије у сврху функционализација државе и домаће економије и обезбеђења пристојног живота. А све то може да се уради и у процесу придруживања и мимо придруживања.
    Не сматрамо да би нам пуко прикључивање ЕУ донело бољитак, нити би нам бољитак донело некакво тврдоглаво одбијање да се прикључимо ЕУ.
    Бољитак доноси успостављање функционалног система демократске меритократије, а све друго је споредно.
    Улазак у ЕУ или одбијање уласка у ЕУ, а да се задржи постојећи очигледно нефункционалан систем, не би нам, сами по себи, донели ништа корисно.
    Када успоставимо функционалан систем, то неће сметати ни уласку ни неуласку у ЕУ.
    Зато ми на драматично хрљење у ЕУ, као и на драматично одбијање пута у ЕУ гледамо као на својеврсни „политички романтизам“ а не као реалну и Србији корисну политику.

    Укратко: улазак у ЕУ нећемо априори одбијати, он ће ићи својим током, а завршити се кад се и ако се заврши, али ћемо тај циљ померити са примарног на неко друго место.
    Примарни циљ нам је постављање функционалног система и обнова и развој домаће економије.

    Иначе, пословима придруживања ће се бавити чланови Државног савета.

    • Колико би у систему демократске меритократије било министарстава и по којем критеријуму би настајала?

      Министарства ће настајати по реалном критеријуму, а то ће одређивати и њихов број.
      Наш предлог и визија на ту тему је следећа:
      Имаћемо, на пример, Министарство за безбедност, а унутар њега Кацеларију за полицијске и Канцеларију за војне послове, Министарство за економију, а унутар њега Канцеларију за производњу, Канцеларију за трговину, Канцеларију за пољопривреду (пошто ће та Канцеларија имати обиље послова), Канцеларију за туризам, Канцеларију за финансије, Канцеларију за питања рада и социјалног старања, Канцеларију за питања саобраћаја и Канцеларију за питања енергетике, затим Министарство за културу,науку и образовање, а унутар њега Канцеларију за културу, Канцеларија за науку и Канцеларију за образовање, затим Министарство здравља, а унутар њега Канцеларију за медицину и Канцеларију за наталитет, и, на крају, Министарство за опште послове и унутар њега Канцеларију за правосуђе, Канцеларију за спољне послове, Канцеларију за дијаспору, Канцеларију за спорт, Канцеларију за демократска питања, Канцеларију за  односе са ентитетом насталим на територији Косова и Метохије, Канцеларију за придруживање ЕУ, Канцеларију за екологију и, евентуално, Канцеларију за питања жена.

      То значи да ћемо имати 5 министарстава са одговарајућим бројем канцеларија унутар њих.
      Улога шефова министарстава ће бити да координирају рад свих канцеларија унутар својих министарстава, улога шефова канцеларија ће бити да воде своје послове.
      Смену министра или шефа неке канцеларије ће моћи да врши, на основу већине гласова својих чланова, Државни савет, док ће премијер моћи да мења састав челних људи у министарствима, односно у канцеларијама, ако Државни савет не буде имао ништа против.
      Сви шефови министарстава и канцеларија, као и чланови Државног савета, су у обавези да се постарају око својих наследника, јер њихови су послови врло озбиљни и набављати адекватне људе за њих је, у систему меритократске управе, врло захтеван посао.

    • Какав образовни систем бисмо увели?

      Образовни систем који бисмо увели био би у складу са потребама и поставкама система демократске меритократије, а то значи да бисмо, уз консултације са Државним саветом, увели образовни систем који би фаворизовао талентованост и способност, а свима омогућио стицање знања које је неопходно у 21. веку.

      Примера ради, познавање рада на компјутеру, сналажење на интернету и слично бисмо уврстили већ у основно образовање, а то познавање и сналажење бисмо увели као нову категорију писмености, настојећи да, по том питању, буде што мање неписмених.

      Повећање нивоа знања и образованости би, између осталог, гарантовало да ће и политичке одлуке које доноси већина бити зрелије и корисније и да ће ма чија демагогија теже пролазити, него у садашњим условима, када је поседовање знања, а самим тим и критичког размишљања, код већине врло оскудно.
      Иако ће сам систем образовања бити пун корисних новина, навешћемо само две.

      Сви који ће, због своје талентованости, на пример, од државе добити разне стипендије и уопште могућност стицања знања биће у логичној обавези да се, након завршеног школовања, одужују држави, која им је помогла, односно улагала у њихово образовање. Неће нам, као досад, образовани таленти одлазити у иностранство и тамо радити за тамошње фирме, које у њих нису уложиле ни динара, него ће они који оду бити у обавези да део своје зараде исплаћују држави, која им је омогућила да постану стручњаци.

      Највероватније ће ту обавезу извршавати иностране фирме у којима се ти стручњаци буду запошљавали, бар у случајевима кад они у те фирме одлазе уз посредовање државе Србије, која би са тим иностраним фирмама склапала уговоре. Нису фудбалери једини, чија се талентованост може уновчавати преко „продаје“. На хиљаде наших стручњака, који су углавном позавршавали овдашње државне факултете, су врло радо примљени на посао напољу и биће тражени и даље. Коректност и нормални патриотизам налажу да се и у то уведе ред на начин који смо описали.
      Овакав принцип ће знатно смањити потребу да студенти, а поготово они који су доказано талентовани и вредни, плаћају школарину унапред, што је за већину велики напор и издатак. Та наплата ће се реализовати накнадно.
      Због свих рђавих искустава које смо имали са владавином дилетаната, који су на власт долазили не зато што поседују потребне референце, него зато што су припадали овој или оној демагошкој партији, залагаћемо се да се у Србији уведе образовна установа за образовање политичких управљача, односно политичких менаџера. Она се може образовати унутар постојећег Факултета политичких наука или Факултета организационих наука.

      Свршени студент такве образовне установе биће оспособљен да ради послове политичког управљања у било којој Влади (од републичке до опшинских, а врло вероватно ће бити тражени и ван граница Србије. У САД, на пример, градови већ ангажују стручне људе да се баве управом, односно менаџментом за функционисање града неопходних послова. Ти градски менаџери нису изабрани на изборима, него су , од стране изабраних градских власти ангажовани као стручна лица).

      И још нешто, што је при садашњем стању, неопходно увести. Пошто се нису успевали школовати сви који имају предиспозиције и дара за то, држава ће онима који имају талента и знање, али не довољно, излазити у сурет и омогућавати им да, за релативно кратко време, стичу неопходне сертификате.

    • Које ће бити прве мере нових власти, које ће настати после референдума?

      Прве мере владе која ће настати после позитивног исхода референдума, односно после промене система уз сагласност Опште скупштине, коју чине две трећине пунолетних држављана, биће:

      1) повећање минималца на бар 30 хиљада динара, отказивање смањења плата у јавном сектору, кад су у питању неопходне службе: просвета, здравство,полиција, војска, као и отказивање смањивања пензија до износа од 50 хиљада рсд.
      Послодавци прве године од настанка новог система, система демократске меритократије, неће морати да уплаћују доприносе у садашњем максималном, него у минималном обиму сада предвиђеном само за особе до 30 и изнад 50 година, а држава ће рачунати као да је уплаћен „пун допринос“. После тога ће бити отворена могућност да запослени сами одлучују да ли ће уплаћивати средства у државни или лични пензиони фонд. Оба модела ће бити припремљена и понуђена запосленим лицима.

      2) слање на неку врсту „принудног одмора“ великог броја запослених у јавном сектору, а пре свега на пословима који нису друштвено корисни и неопходни. Сви који буду послати на „принудни одмор“ ће примати помоћ , док се не преоријентишу и не пређу на друге делатности о чему ће бити информисани како они, тако и целокупна јавност.
      У склопу ове мере је и замрзавање рада досадашњих скупштина, односно престанак мандата изабраним посланицима и одборницима , а њима ће се, ако немају стални или приватни посао и ако нису под истрагом као и осталима, помереним из јавног сектора, давати помоћ на одређено време.

      3) спровођење пројекта „Одуживање Србији“, који ће се реализовати на бази договора са грађанима и, посебно, са власницима крупног капитала (тзв. тајкунима и сличнима), који ће добити аболицију за почињена нелегална дела у периоду од 2000. до данас, уз услов да се одговарајућим сумама одуже Србији; аболиција не значи ослобађање од кривичних дела, него од суђења за њих, а у случају да неко од њих понови или покуша да понови неко дело из домена привредног криминала, укида се аболиција и особа улази у редовни судски поступак, који се може завршити и потпуном конфискацијом имовине.

      (Напомена: Нелегална дела се могу доказати, документација постоји. Постоји чак и за ратне околности. Искрено, верујемо, а и знамо, да је већина „тајкуна“ састављена од интелигентних људи, који ће се, у свом интересу, одужити Србији и наставити да раде и богате се. Крајња мера је само за бандоглаве.).

      4) преузимање, у форми својеврсног откупа дугова, које грађани, који нису кадри да их отплаћују, имају према банкама и другим институцијама. Дугове преузима држава и она постаје дужник банкама, што је добро и за грађане и за банке, детаљи ће бити саопштени када дође време,

      5) увођење предузетничке управе у јавна предзећа и спровођење економског програма који ће успоставити и развијати домаћу економију; програм ће изложити и спроводити нова Влада, након што га усвоји Државни савет, састављен од еминентних стручњака из разних друштвено корисних области.

      И, на крају, што ће, уосталом, бити један од првих потеза, образоваћемо Државни савет, најпре од десетак лица са провереним стручним интегритетом, а потом ћемо само припомагати настанку те, изузетно важне, институције за систем демократске меритократије, која ће настајати и развијати се по својим, мериторним, правилима.
      Упоредо са формирањем Државног савета, одмах ћемо, у договору са Државним саветом, формирати и Привремену владу. Мандат те Привремене владе ће бити две године, како би се могли поставити сви институти система. За то време ће сигурно бити и мењања чланова те владе, у складу са мериторним принципима.
      У сваком случају, први избори за наредну владу ће се одржати после две године од настанка Привремене или прве владе унутар новог система демократске меритократије.

    1. srećko prentović Одговори

      Imam samo jedno pitanje. Položaj SPC?

      • urednik Одговори

        Положај СПЦ ће бити у складу са њеним односом према већини народа, а посебно Срба који су њени верници.
        За очекивати је да ће бити на страни потреба својих верника за сигурним опстанком и пристојним животом (што данас, искрено, баш и није случај).
        Иначе, све верске заједнице и цркве ће у уређеној држави Србији имати положај који им цивилизацијски припада.
        Као црква већинског народа, јер Србија је држава Срба и припадника других народа који су њени држављани, СПЦ ће саобразно томе бити и третирана због свог културолошког и историјског значаја.

    Оставите Коментар

    *