Kontakt

Razno

Odlomci iz knjige „SIGURAN IZLAZ IZ NEDAĆA – promocija sistema demokratske meritokratije“, koja je u pripremi i koja pokazuje da postoji rešenje, ali da ono nije unutar poznatih partija i opcija

  • Šta je za nas politika?

    Po izvornom značenju politika je, skraćeno rečeno, veština upravljanja društvenim poslovima. Mi se tog izvornog značenja i držimo.
    Za politiku, da bi bila ono što izvorno jeste, su potrebni oni koji imaju veštinu potrebnu za upravljanje društvenim poslovima, a to znači da poseduju znanje, sposobnost, pa i talenat.
    Bavljenje politikom ima smisla, samo ako je rezultat tog bavljenja društveno koristan.
    Svi ostali, uobičajeni razlozi za bavljenje politikom obesmišljavaju njeno značenje.
    Na tom obesmišljavanju je nastao i sloj političara, koji nisu vešti politički upravljači, nego manipulanti koji politiku koriste u svrhe ličnog omoćenja i u službi moćnih interesnih grupa.
    Taj sloj je društveno nekoristan, čak štetan, a opstaje zahvaljujući zabludama većine i potrebama interesnih grupa, koje ne smeju da se otvoreno zalažu za svoje interese, jer su im interesi socijalno neprihvatljivi, pa to čine posredno preko rđavih političkih menadžera koji su dobili ime političari.
    Naše bavljenje politikom je politički menadžment, a ne političarstvo.
    Interesi grupacije koju mi favorizujemo, a to su posednici znanja i umeća, su i socijalno prihvatljivi i korisni, za razliku od nekih drugih posednika, tako da nemamo razloga za manipulacije i skrivanje.
  • Kako vidimo današnju Srbiju?

    Današnja, kao i jučerašnja Srbija ima tri krucijalna problema: nekreativnost i inertnost njenih vladajućih elita i besperspektivnost u obliku odsustva bilo kakve razvojne strategije.
    Mada je siromaštvo veliki, a posle smanjenja plata i penzija sve veći problem, najveći problem je opisana besperspektivnost.
    Ma koliko preduzete reforme bile „hrabre“, one, u suštini, i nisu prave reforme, nego više uvođenje restrikcija, kako bi se,sa jedne starne izašlo u susret poveriocima, koje zastupa MMF (što je, dopadalo se to kome ili ne, logično i nemamo ni mi pretenzije da atakujemo na interese poverilaca), a sa druge, da bi se postojeći, nefunkcionalni sistem, održao.
    To vam je kao kad bi domaćin neke kuće doneo odluku da se iz krize vadi tako što će ukućanima smanjiti obroke, smanjiti mogućnost nabavke garderobe, ukinuti šansu da se ide na odmor, u nadi da će mu kao štedljivom čoveku pomoći Bog ili strane finansijske institucije i investicije.
    Ono što taj domaćin nije uradio, niti planira da uradi jeste da se zajedno sa ukućanima upusti u samostalno prihodovanje, ne čekajući „pomoć spolja“, koja je uvek škrta, relativna, a neretko i izostaje.
    I dalje mu ukućani ne rade ništa, odnosno ništa što bi kući donelo samostalne (domaće) prihode, samo prinudno štede i bune se protiv toga.

    Mi smo sigurni da bi korigovanje sistema u pravcu za koji se mi zalažemo, jedino nanelo štete izuzetno lošem sistemu, što, gledano sa društvene tačke gledišta i nije neka šteta, baš naprotiv, dok sa interesima pomenutih poverilaca, koje zastupa MMF, ta korekcija sistema ne bi dolazila u sukob.

  • Kakav je naš odnos prema aktuelnim reformama?

    Aktuelne reforme su, zapravo, skup restriktivnih mera, koje u izvesnoj meri mogu da smanje ili zaustave rasipništvo, koje je trajalo više od dve decenije, ali ne sadrže u sebi ono najvažnije – razvojnu strategiju za domaću privredu.
    Siromah svoj položaj ne može popraviti pukom štednjom, potrebna mu je i inicijativa kojom bi menjao svoj položaj siromašnog čoveka u pravcu čoveka koji preduzima nešto da bi svoj život učinio lakšim.
    Aktuelne reforme previše, a neosnovano, očekuju „pomoć spolja“ u obliku nekih uslovno povoljnih kreditnih aranžmana i eventualnih stranih investicija, kojih manje-više nema.
    Okretanje obnovi i razvoju domaće ekonomije nije samo patriotsko pitanje, taj motiv sam po sebi ne bi bio dovoljan.
    U pitanju je i neophodna i korisna i razumna odluka.

    11. februara na naslovnoj strani „Blica“ objavljena je i vest, koja samo dodatno pokazuje o čemu se radi kad su u pitanju „reforme“

    11. februara na naslovnoj strani „Blica“ objavljena je i vest, koja samo dodatno pokazuje o čemu se radi kad su u pitanju „reforme“

    Da se razumemo: domaće reforme, koje sprovodi domaća vlada na čelu sa A. Vučićem, su, u najvećoj meri, nalozi MMF.
    I, naravno, tim nalozima su pridodate i „voluntarističke mere“ izabranih vlasti. Te mere, eto, utiču negativno i na samu štednju (primer Krstića), zaobilaze realnu mogućnost i potrebu da se uvede i red među tzv. tajkunima, čime bi se pomogle i mere štednje, uporno odolevaju, sve galameći da se na to oštre, uklanjanju viška zaposlenih u javnom sektoru itd.
    Iako nismo za to da svoje domaće ekonomske probleme rešavamo po nalozima MMF, jer imamo adekvatniju varijantu, još manje smo za to da se ti nalozi zapravo otupljuju i sprovode po meri domaćih političara.
    Što se nas tiče, nalozi MMF su dobro proračunati i čekaju svaku zemlju, koja se, kao Srbija, igrala ekonomije, ukoliko ne uradi nešto svoje i sama se ne izvadi iz problema u kojima je.
    Nama su mere MMF otvorile oči i, posredno, nas uputile da se pozabavimo obnovom i razvojem domaće ekonomije, svesni da se u tu svrhu mora menjati i političko upravljanje.
    Kada država,svom silinom, staje iza nečega, to nešto će se, privremeno ili trajno, i ostvariti. Da bi država stala iza obnove i razvoja domaće privrede, to mora biti država čiji svi organi vlasti stoje iza toga.
    Tako nešto je apsurdno očekivati od države koja, i to vrlo relativno, stoji iza naloga MMF.
    Tako nešto može samo država, kojoj u osnovi stoji sistem demokratske meritokratije.
    Tako koncentrisana država može da ostvari obnovu i razvoj domaće ekonomije.

    I još nešto: reforme koje su preduzete u Srbiji u proteklih godinu dana, i koje se, iskreno, baš i ne odvijaju optimalnim tempom, bar sa stanovišta MMF, zapravo zahtevaju sledeće reforme, o kojima mi govorimo: obnovu i razvoj zapuštene domaće privrede,( jer : gde će onoliki koji će ostati bez posla?), i korekciju političkog sistema u pravcu uspostavljanja demokratske meritokratije, kako bi se sprečila mogućnost da ponovo nedovoljno stručni i nesposobni dođu u poziciju vlasti, pošto sa takvima jedva idu i sadašnje reforme, a kamoli da bi bilo moguće sprovoditi naš program, koji je po ozbiljnosti ispred sadašnjih reformi.

  • Da li smo mi za ukidanje višestranačkog sistema?

    Mi nismo za ukidanje mogućnosti da u Republici Srbiji postoji više organizacija koje bi se kandidovale za izvršnu vlast. Čak šta, nemamo ništa protiv da svoju kandidaturu za ovaj ili onaj položaj na ovom ili onom nivou izvršne vlasti istaknu i pojedinci, a ne samo organizacije,
    Ono što bismo ukinuli, jer to nalaže stvarnost i četvrtvekovno iskustvo, jeste mogućnost da se, po nastanku sistema demokratske meritokratije, dosad poznate političke organizacije, koje su ili štetile ili nisu donosile ništa društveno korisno, ponovo pojavljuju u ulozi kandidata za izvršnu vlast.
    Pa čak ni te organizacije, poznate stranke, ne bismo da ukidamo administrativno, samo ih opravdano isključujemo iz mogućnosti da se kandiduju za izvršnu vlast i ukidamo njihovo finansiranje iz budžeta.
    Ni neke nove političke organizacije ne bismo finansirali iz budžeta, a kamoli stare i, kako se pokazalo, beskorisne, pa čak i štetne.
    Prijavljivanje kandidature će ionako biti, što se troškova tiče, svedeno na minimum.
    Neće biti potrebne desetine hiljada overenih potpisa i slično.
    Kandidati će podnositi svoje projekte i namere Državnom savetu, sastavljenom od ljudi sa stručnim inegritetom, a ovaj će među pristiglim projektima, odnosno kandidaturama, odabrati one koje se pokažu najrealnije, najcelishodnije i društevno najkorisnije.
    Kada se izvrši taj prvi, stručni odabir, kandidati, organizacije ili pojedinci, idu na izbore, koji će trajati sedam dana i biti maksimalno jeftini.
    Izlazak na te izbore neće biti obavezan, demokratija je ipak dobrovoljna stvar, niti će biti bitno koliko je njih na njima učestvovalo.
    Koji kandidati budu dobili najviše glasova preuzeće deo izvršne vlasti za koji se kandiduju,
    Na taj način je izbegnuta svaka mogućnost da u izvršnu vlast pristignu nesposobni ili oni sa nedovoljno znanja, kao što je dosad redovno bio slučaj.
    Tamo gde su svi dobri, nema rizika da će biti izabran loš, a tamo gde su svi loši, kao što je bio slučaj u proteklih 25 godina, ne može se izabrati dobar.
  • Kakav je naš odnos prema Velikim silama, a posebno prema SAD i Ruskoj federaciji?

    Velike sile čija se snaga zasniva na naoružanju i ekonomiji, odnosno na jakim prirodnim ekonomskim resursima, kao što je slučaj sa Ruskom federacijom, imaju nepisano pravo da na razne načine upravljaju ostatkom sveta, što one manje-više i čine, ma koliko da formalno uvažavaju suverenitet „malih sila“, odnosno malih zemalja.
    Partnerstvo sa Velikim silama nikad nije i ne može da bude u obliku savezništva, a pogotovo ravnopravnog.
    Srbija je zemlja na koju, već i zbog njenog geopolitičkog položaja, žele da vrše uticaj sve Velike sile i nijednoj od njih se ne dopada da Srbija naginje na stranu koja nije njihova.
    U formalnom i doslovnom smislu mi ne možemo biti neka neutralna, odnosno nesvrstana zemlja, osim ako tako ne odluče Velike sile, kao što su odlučile u vreme postojanja „nesvrstane Jugoslavije“.
    Nijedna neutralna zemlja nije to slučajno i isključivo po svojoj volji, nego su joj taj status prećutno odobrile Velike sile, zbog nekih svojih interesa.
    Ako te interese budu imale i ovde, mi nećemo pripadati ni Istoku ni Zapadu, a može se reći i ovako: pripadaćemo i Istoku i Zapadu čak i kada su ove dve strane u sukobu.
    Sa Ruskom Federacijom, odnosno sa Rusijom, ali i sa SAD smo u istoriji imali mahom dobre odnose. Ti odnosi su, bar što se tiče SAD, bili poremećeni u doba vladavine Miloševića, u kojem nam nisu bili naročito dobri ni odnosi sa Rusijom.
    To doba je završeno i stanje se promenilo na bolje, a mi nećemo činiti ništa što bi ga kvarilo.
    Realno gledano, ovde ne može nastati i opstati nijedna vlast ako bi protiv nje izrazito bio i to ne samo Zapad, nego i Istok, tačnije: Rusija.
    To, naravno, ne znači da mora biti instalirana spolja.
    U svakom slučaju vlast koja bi nas vadila iz svega u šta upadamo već četvrt veka mora biti vrlo sposobna i imati gotovo plebiscitarnu podršku građana i, naravno, umeti da se snađe i sa Zapadom i sa Istokom.
  • Kakav je naš odnos prema tzv. tajkunima?

    Tajkuni su proizvod miloševićevske epohe i nastali su na sprezi političara i pojedinaca kojima su predavana javna bogatstva, često i budzašto. (Nešto slično se dogodilo i u Rusiji u vreme Jeljcina.)
    Popravljati unazad počinjenu nepravdu, tačnije postupke koji su za Srbiju i njen narod bili više štetni, nego korisni, možemo do izvesne mere.
    To konkretno znači da ćemo uraditi sledeće: realizovaćemo projekat „Oduživanje Srbiji“, u sklopu kojeg će se postići dogovor sa vlasnicima krupnog kapitala (tzv. tajkunima i sličnima), koji će dobiti aboliciju za počinjena nelegalna dela iz domena privrede, uz uslov da se odgovarajućim sumama oduže Srbiji; abolicija ne znači oslobađanje od krivičnih dela, nego od suđenja za njih, a u slučaju da neko od njih ponovi ili pokuša da ponovi neko delo iz domena privrednog kriminala, ukida se abolicija i osoba ulazi u redovni sudski postupak, koji se može završiti i potpunom konfiskacijom imovine.
    (Napomena: Nelegalna dela se mogu dokazati, dokumentacija postoji. Postoji čak i za ratne okolnosti. Iskreno, verujemo, a i znamo, da je većina „tajkuna“ sastavljena od inteligentnih ljudi, koji će se, u svom interesu, odužiti Srbiji i nastaviti da rade i bogate se. Krajnja mera je samo za bandoglave, a i takvih se uvek nađe. )
    Napominjemo da je proces privatizacije u Srbiji vršen čak i nelegalno, jer je započeo u vreme kad je Ustav garantovao i postojanje društvene svojine, što je potonjim Ustavom ukinuto.
    Proces je čak i nelegitiman, jer narod nije ni pitan da li je saglasan da se privatizacija vrši i kojim modelom.
    Zbog svega toga i niza drugih nepravilnosti, uveli bismo, uz konsultaciju sa Državnim savetom, naknadnu legalizaciju privatizovanih javnih (društvenih) dobara, koja bi bila deo pomenutog projekta „Oduživanje Srbiji“.
    Smatramo da bi taj postupak bio korektan prema svima, pa čak i prema onima koji su nedovoljno legalno privatizovali ovo ili ono javno dobro. Postupak legalizacije ne bi bio preterano skup, a doneo bi pravno olakšanje novim vlasnicima i zaštitu pred mogućim budućim zahtevima u odnosu na njih.
    Sa stranim kupcima ćemo imati posebne aranžmane, o čemu će, kao i o mnogim drugim pitanjima, konačnu odluku doneti Državni savet.
  • Kakav je naš odnos prema političkim strankama ?

    U osnovi nas zanimaju ljudi, njihove potrebe, mogućnosti i sposobnosti, a ne stranke.
    Smatramo da je stranačko organizovanje , a pogotovo u našim uslovima, nedovoljno dobro za vođenje uspešne državne, ekonomske, nacionalne i kulturne politike, a to se i pokazalo.
    Ne bismo, naravno, zabranjivali postojanje političkih organizacija, ali bismo svaku političku organizaciju koja ne poštuje stav Opšte skupštine, koju čine dve trećine punoletnih državljana, i koja u toku svog postojanja i vladanja nije rešila državne i društvene probleme isključili iz mogućnosti da se nadmeće za vlast, a verujemo da je to stav i Opšte skupštine i Državnog saveta.
  • Koji je naš odnos prema mogućnosti prodaje „Telekoma“ i drugih velikih javnih preduzeća?

    Mi smatramo da ta preduzeća ne bi trebalo prodavati, a posebno ne na dosadšnji način. Zapravo bi najbolje bilo prodavati na određeni rok pravo upravljanja njima, na osnovu preciznih ugovora sa državom.
    To bi bila neka vrsta iznajmljivanja, koja bi bila od koristi i državi i mogućim iznajmljivačima. Precizniji opis i postavka tog modela biće urađeni u okviru Državnog saveta.
  • Kakav je naš odnos prema smanjivanju plata zaposlenih u javnom sektoru i smanjivanju penzija?

    Iako se slažemo da je potrebno smanjiti broj zaposlenih u javnom sektoru, a pogotovo u onim delovima koji nisu od naročite društvene koristi, mislimo da linearno smanjivanje plata u javnom sektoru nije korisno i da je najpre trebalo smanjivati broj zaposlenih, a da pripadnicima zdravstvenih, bezbednosnih (policijskih) i obrazovnih institucija nije trebalo smanjivati primanja.
    Takođe smatramo da nije trebalo smanjivati penzije, jer to je i nekorektno i neustavno, osim možda pripadnicima kategorije iznad 50 hiljada dinara, a i njima samo privremeno, uz obavezivanje da im se to umanjivanje nadoknadi, njima lično ili njihovim naslednicima, kada se popravi ekonomska situacija.
  • Koji je naš odnos prema Dijaspori?

    Dijaspora koju čine milioni naših ljudi širom sveta je izuzetno važan ekonomski faktor, koji će naročito doći do izražaja posle uspostavljanja sistema demokratske meritokratije.
    Pored toga što ćemo našim ljudima iz Dijaspore pružiti priliku da ulažu u ovdašnju privredu i tako i sami zarađuju, insistiraćemo i na tome da Dijaspora postane i značajan politički faktor u matici, odnosno Srbiji.
  • Kakav je naš odnos prema Aleksandru Vučiću, aktuelnom premijeru Vlade Srbije?

    Da smo, kao što nismo, opozicija aktuelnoj vlasti, na čelu sa SNS i njenim predsednikom, aktuelnim premijerom, na račun bivšeg pripadnika Srpske radikalne stranke, jednog od osnivača Srpske napredne stranke i predsednika „reformske Vlade“ bismo izneli gomilu kritičkih opaski i zamerki, ali mi smo opozicija postojećem sistemu i, kao takvi, ni o aktuelnoj Vladi ni o njenom predsedniku nemamo da kažemo ništa posebno.
    Što se nas tiče i aktuelna vlast i njena opozicija su deo sistema, koji osnovano smatramo lošim i nesposobnim da rešava probleme Srbije i njenih državljana.
    Mi uvažavamo činjenicu da su sve dosadašnje, pa i sadašnja vlast, rezultat demokratske procedure i saglasni smo da većina naroda ima mogućnost, odnosno pravo da pomoću ovog ili onog demokratskog modela (mi predlažemo najdemokratskiji: referendum) donese konačnu odluku i o tome u kojem će se sistemu živeti (mi predlažemo demokratsku meritokratiju) i ko će i na koji način upravljati tim sistemom.
    Kao što bismo mi, danas-sutra, ispoštovali inicijativu koja bi bila potkrepljena odgovarajućim brojem onih koji bi stajali iza nje, pa makar ta inicijativa bila uperena protiv sistema koji mi smataramo odgovarajućim, tako logično očekujemo da našu Inicijativu za organizovanje referenduma u svrhu korekcije političkog sistema i obnove i razvoja zapuštene domaće privrede, kada ona to brojem pristalica zasluži, ispoštuju i aktuelne vlasti (kako skupštinske, tako i izvršna), uključujući i aktuelnog premijera Aleksandra Vučića.
    Oko jednog se slažemo i sa njim i sa svim prethodnim predsednicima vlada, kao i sa vladajućim strankama: narod je taj koji odlučuje o svojoj sudbini i to na osnovu suda kojim sudi, odnosno bira.
    Ali se ni sa njim ni sa ostalim zagovornicima stava da je odluka većine i dobra odluka, čak i kada očigledno nije, ne slažemo. A argumente za takav naš stav već četvrt veka pruža sama stvarnost.
    Nije sporno da je odluka većine obavezujuća i mi to uvažavamo, čak i kad se sa njom ne slažemo. Ali odluka većine nije dobra samim tim što je odluka većine, nego je dobra samo ako je dobra.
    U poslednjih 25 godina većina očigledno nije donosila dobre odluke. Da je tako, pokazuje sama stvarnost.
  • Koji je naš stav prema projektu „Beograd na vodi“?

    Iako ne mislimo da bi eventualna realizacija projekta „Beograd na vodi“ škodila našim namerama vezanim za obnovu i razvoj zapuštene domaće privrede, pod uslovom da je taj projekat „arhitektonski smislen“, smatramo da taj projekat ipak ne spada u primarne i da je pre njega potrebno realizovati druge projekte, a pre svega one vezane za razvoj totalnog turizma, koji će nam obezbediti dolazak velikog broja stranih turista.
    A, inače, smo saglasni sa Akademijom arhitekture Srbije, koju čini 40 članova, među kojima je 17 profesora Univerziteta, stvaralaca koji su poslednjih 60 godina planirali, projektovali i gradili u Beogradu, gradovima Srbije i širom sveta, i koja jepozvala Vladu i gradske vlasti da „hitno“ obustave taj projekat.
    Nama su stavovi ovih i ovakvih ljudi sa stručnim integritetom jedino merodavni, čak merodavniji od „volje naroda“, koja stoji u osnovi svih loših vlasti koje smo imali i, još uvek, imamo.
    Premda, naravno, uvažavamo rezultate izbora, samo, za razliku od mnogih, ne smatramo da je količina dobijenih glasova dokaz valjanosti tako nastale vlasti.
    A to stalno potvrđuje i stvarnost.
  • Kakav je naš odnos prema globalizmu?

    Globalizam je, po nama, ne baš tačno ime za situaciju u kojoj posednici svetske moći, koja je prevashodno bazirana na posedu ogromnog kapitala, svoje interese proglašavaju svetskim, kao što je to svojevremeno radila Rimska imperija, koja je pod plaštom civilizovanja sveta, zapravo taj svet romanizovala, što je bio i glavni uzrok njene propasti.
    Već duže vremena, zbog napretka svih vrsta komunikacija, svet zaista postaje globalno selo, ali to ne znači da bi trebalo da postane nekakvo „američko selo“, odnosno selo posednika krupnog multinacionalnog ili globalnog kapitala.
    Tenedencije da se upravo to desi su proglašene globalističkim, a borba protiv te tendencije, na način kako se to dosad radilo je bila bezuspešna, neretko i paranoična i puna priča o nekakvim „teorijama zavere“, koje su samo dalje zamagljivale suštinu pojave koja je dobila eufemističko ime: globalizam.
    Kada pogrešno procenite i pogrešno locirate neprijatelja, vaša borba sa njim mora biti borba sa vetrenjačama iz koje sasvim sigurno nećete izaći kao pobednik.
    Borbu protiv vladavine globalnog kapitala mogu povesti i iz nje izaći kao pobednici samo oni koji tačno prepoznaju protiv čega se bore i, što je i važnije, imaju čime da zamene tu vladavinu, nekim svojim principom, koji bi bio jači.
    Uzalud je Spartak svojevemeno dobijao vojne bitke protiv robovlasničkog Rima, kad nije imao čime da zameni princip rimske vladavine.
    Mi ne mislimo da možemo dobiti bitku protiv vladavine globalnog kapitala, koja se još zove i globalizmom; za tako nešto je potrebno da se te bitke prihvate pripadnici mnogo većih zemalja, ali možemo da stvorimo amortizere, koji će tu vladavinu i njene posledice učiniti blažim za nas, odnosno za našu zemlju.
  • Koji je naš stav o Miloševiću?

    Slobodan Milošević je bio političar koji je trčao za događajima. Njegova politika je bila vrlo loša po Srbiju i Srbe, kojima je, svojim nezgrapnim političkim potezima, doneo imidž kakav Srbima, koji su u dva svetska rata učestvovali na strani oslobodilaca i pobednika, a ne zavojevača, u istoriji nikad niko nije imao osnove da prikači, imidž „loših momaka“, šovinista itd.
    Nijedan politički projekat Miloševića nije završen sa uspehom.
    Smatramo da mu je trebalo suditi ovde, a ne u Hagu, jer je sprovodio politiku koja je pre svega bila pogibeljna za Srbe i Srbiju.
  • Koji je naš stav o Đinđiću?

    Đinđić je „idealizovani političar“, koji nije prepoznao prave probleme i interese Srbije. Hteo je da bude pragmatičan, a jedva da je zaista poznavao realnost Srbije i njenog položaja. Da je to tako, svedoči i atentat koji je izvršen na njega i koji nema samo unutrašnje motive i razloge. Atentat, naravno, osuđujemo, ali „idealizaciju Đinđića“, koja je nastala posle atentata, smatramo preteranom i potpuno neosnovanom.
  • Koji je naš stav prema stvaranju i razaranju Jugoslavije?

    Obe Jugosavije, i prvu, nastalu posle Prvog svetskog rata, i drugu, nastalu posle Drugog svetskog rata, smatramo rđavim političkim projektima.
    Ti projekti su nastali na bazi pritisaka spolja, ali i na bazi netačnih i „romantičnih“ predstava tadašnjih političkih i ne samo političkih elita, a pre svega srpskih elita..
    Ne bismo mi imali ništa protiv stvaranja neke zajedničke, tačnije konfederalne države na prostorima Balkana, kada bi ta država bila pravljena na realnim političkim i ekonomskim osnovama, ali nikako ne bismo olako, kao što su to činile elite u minulih stotinak godina, poništavali suverenitet Srbije zarad bilo kakvog zajedničkog političkog projekta.
    Poslednju Jugoslaviju su, uz pomoć šovinističkih snaga, razorili oni koji su svojevremeno, stvorili i nju i njenu prethodnicu.
    Razaranje se odvijalo potpuno necivilizovano i sa ogromnim žrtvama, a ono što je iz tog razaranja nastalo ne opravdava ni materijalne ni ljudske žrtve koje su se izdogađale u ratovima vođenim devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije.
  • Koji je naš stav prema Haškom tribunalu?

    Nijedna Velika sila, članica Saveta bezbednosti, nije stavila veto na formiranje Haškog tribunala.
    Znači li to da je taj tribunal obavljao dobro svoj posao? Ne znači. I to se pokazalo u više navrata.
    Smatramo da bi osumnjičenim za ratne zločine, uz prisustvo međunarodnih arbitara, trebalo suditi u zemlji njihovog porekla.
    Međutim, Haški tribunal, kao međunarodna institucija, protiv čijeg nastanka nije uložen veto, se morao i mora ispoštovati, ali to nikako ne znači da se, kako on, tako i njegov rad, toga radi mora i odobravati.
    Sve koji su optuženi i kojima je suđeno u Haškom tribunalu, kao i oni kojima je donesena presuda, ma koliko da sve to moramo uvažiti, smatraćemo neadekvatno sudski gonjenima, a njihove presude takođe neadekvatnima, dok im ne bude sudilo korektno i nezavisno domaće pravosuđe.
  • Da li smatramo da se nalazimo pod tihom ili bilo kakvom okupacijom?

    Iako mnoge činjenice govore da već odavno nismo „gazde u svojoj kući“, što potvrđuje tezu da se nalazimo pod svojevrsnom okupacijom, mi u odnosu na tu činjenicu nemamo „dramatičnu reakciju“.
    Ta okupacija je, kada se uzmu u obzir svi realni parametri, neizbežna, a sebe vidimo kao ljude koji će se u tim okupacionim uslovima boriti i izboriti za dovoljan stepen samostalnosti, u svakom slučaju veći od onog koji sada imamo.
    Ne želimo i nećemo da širimo demagoške priče, kako smo nezavisni, kako nam „niko ne može ništa“ i slično ili kako ćemo u par poteza izvesti oslobođenje od okupacije.
    Naš posao je da radimo tako kako bi nam oni koji nam „svašta mogu“, mogli i hteli da nanesu što manje zla, a izvući ćemo i poneko dobro.
    Ako neko misli da nam okupacija stiže isključivo sa Zapada, greši. Sile nas okupiraju u skladu sa svojim interesima, a naše je da tu okupaciju učinimo što podnošljivijom i da, unutar nje, povlačimo što više poteza koji su u našem interesu.
    Suverenitet malih zemalja je nezvanično, ali faktički ograničen potrebama i interesima Velikih sila, a polemiku oko toga je besmisleno voditi, budući da te sile to neće da javno priznaju.
    Samo se po sebi razume da nam je krajnji i dugoročni cilj izlazak iz okupacije, čija je suština sadržana u vladavini globalnog kapitala, ali nismo politički površni i naivni, pa da verujemo i propagiramo kako je taj izlazak nešto što možemo tek-tako da uradimo.
    Da smo utopisti, tvrdili bismo da je izlazak iz opisane okupacije moguć u nekoliko poteza, da smo oportunisti tvrdili bismo da okupacije i nema. Kao realisti i vidimo i radimo realno.
  • Koji je naš stav prema dobu titoizma?

    Tito je bio ambiciozan, vlastoljubiv i pragmatičan čovek, koji je uspeo da stane na čelo pre Drugog rata minorne komunističke partije, koji je iskoristio ratno stanje, opredelivši se za borbu protiv nacista po svaku cenu, bez obzira na broj žrtava, koji je time pridobio simpatije Zapada, što mu je omogućilo da posle rata, uz podršku tog istog Zapada, postane vladar Jugoslavije, čiji deo je bila i Srbija.
    Većina je period njegove vladavine zapamtila kao doba pristojnog života, ne pitajući se, naravno, na čemu se taj, kao što se pokazalo: neodrživ, „pristojan život“ održavao.
    Realno gledajući održavao se na dve stvari: na inostarnim kreditima i na činjenici da su mnogi državljani tadašnje „Titove Jugoslavije“ otišli na rad u inostranstvo, čime se broj potencijalno „gladnih usta“ smanjio, a ti „gastarbajteri“ su, preko svojih rođaka, upumpavali novac u tadašnju državu (što je i sada slučaj).
    Ne može se, doduše poreći, da se u to doba i što-šta dobro ekonomski uradilo, bar dok, pod maskom borbe protiv tehnokratije, nije izvršena čistka sposobnih direktora, koji su sve manje uviđali potrebu da im komanduje partija (Savez komunista Jugoslavije).
    Inače o toj čistki, koja je bila uvod u ekonomsko posrtanje Jugoslavije, sa krajnjim rezultatom njenog raspada, se u javnosti malo zna, niti je uočena razmera zla koje je ona donela, a kamoli da je izvršena rehabilitacija tadašnjih sposobnih privrednih kadrova.
    Najveći zločin koji je Tito izvršio prema Srbiji i Srbima bilo je „savezničko bombardovanje srpskih gradova“, kad su ranjene i ubijene desetine hiljada civila i porušeno mnogo zgrada i ustanova, a koje se odigravalo na Titovo traženje.
  • Koji je naš odnos prema LGBT-populaciji?

    LGBT-populacije je bilo oduvek, a verovatno će je i biti uvek. Pitanje uzroka te pojave više spada u domen antropopsihologije, nego vođenja politike.
    Mi smo za to da se ta populacija ne diskriminiše, ali i za to da ta populacija smanji svoju nametljivost, kako bi se, pri sadašnjem stepenu kulturnog nivoa većine, izbegli konflikti, koji ponekad imaju i tragične posledice.
    Potrebno je naći odgovarajuću meru i sigurni smo da će država, unutar sistema demokratske meritokratije, tu meru naći u konstruktivnom dijalogu sa predstavnicima LGBT-populacije.
    Pravo na različitost isključuje diskriminaciju prema različitima, ali zahteva obostarnu toleranciju, i toleranciju prema različitima i toleranciju različitih prema onima koji ne dele njihove stavove.
  • Koji je naš odnos prema legalizaciji marihuane?

    Što se nas tiče, marihuana bi trebalo da se potpuno legalizuje u medicinske svrhe, ali i za svakodnevnu upotrebu, kao što se to radi u Urugvaju, na primer, s tim što će krajnju odluku doneti, a utvrditi i ritam legalizacije Državni savet.
  • Koji je naš odnos prema GMO?

    Smatramo, a to su utvrdila i relevantna istraživanja, poput onog koje je izveo poznati naučnik Seralini, da hrana i lekovi na bazi GMO nisu ni preporučljivi, ni poželjni, a pogotovo što ćemo u velikom obimu proizvoditi organsku ili prirodnu hranu, koju ćemo izvoziti direktno i indirektno preko brojnih i raznovrsnih turističkih usluga kojima će se u relativno skoro vreme baviti desetine hiljada državljana Srbije, nakon što se referendumom uspostavi sistem demokratske meritokratije.
  • Kako ćemo se odnositi prema vakcinaciji dece?

    U Srbiji se odnedavno planira obavezna (bezuslovna) vakcinacija dece.
    Zakon će lako proći u Skupštini koju, u većini, čine poslanici SNS i njihovih koalicionih partnera.
    Neodazivanje vakcinaciji je kažnjivo, novčano i zatvorom.
    Smatramo da je to preteran stav.
    Mi ćemo se prema vakcinaciji odnositi kao što to čini 18 evropskih zemalja (Nemačka, skandinavske zemlje, Francuska i druge), gde vakcinacija nije ni obavezna ni zabranjena.
    Roditelji koji hoće da vakcinišu dete, potpisuju odgovarajući dokument, gde na sebe preuzimaju odgovornost za slučaj bilo kakvih kontraindikacija.
    Vakcine ćemo, naravno, kupovati, da ih, za svaki slučaj, imamo, a koristićemo ih u obimu u kojem se to radi i u navedenih 18 evropskih zemalja.

 

 

 

 

Ostavite Komentar

*