Контакт

Разно

Одломци из књиге „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“, која је у припреми и која показује да постоји решење, али да оно није унутар познатих партија и опцијa

  • Шта је за нас политика?

    По изворном значењу политика је, скраћено речено, вештина управљања друштвеним пословима. Ми се тог изворног значења и држимо.
    За политику, да би била оно што изворно јесте, су потребни они који имају вештину потребну за управљање друштвеним пословима, а то значи да поседују знање, способност, па и таленат.
    Бављење политиком има смисла, само ако је резултат тог бављења друштвено користан.
    Сви остали, уобичајени разлози за бављење политиком обесмишљавају њено значење.
    На том обесмишљавању је настао и слој политичара, који нису вешти политички управљачи, него манипуланти који политику користе у сврхе личног омоћења и у служби моћних интересних група.
    Тај слој је друштвено некористан, чак штетан, а опстаје захваљујући заблудама већине и потребама интересних група, које не смеју да се отворено залажу за своје интересе, јер су им интереси социјално неприхватљиви, па то чине посредно преко рђавих политичких менаџера који су добили име политичари.
    Наше бављење политиком је политички менаџмент, а не политичарство.
    Интереси групације коју ми фаворизујемо, а то су поседници знања и умећа, су и социјално прихватљиви и корисни, за разлику од неких других поседника, тако да немамо разлога за манипулације и скривање.
  • Како видимо данашњу Србију?

    Данашња, као и јучерашња Србија има три круцијална проблема: некреативност и инертност њених владајућих елита и бесперспективност у облику одсуства било какве развојне стратегије.
    Мада је сиромаштво велики, а после смањења плата и пензија све већи проблем, највећи проблем је описана бесперспективност.
    Ма колико предузете реформе биле „храбре“, оне, у суштини, и нису праве реформе, него више увођење рестрикција, како би се,са једне старне изашло у сусрет повериоцима, које заступа ММФ (што је, допадало се то коме или не, логично и немамо ни ми претензије да атакујемо на интересе поверилаца), а са друге, да би се постојећи, нефункционални систем, одржао.
    То вам је као кад би домаћин неке куће донео одлуку да се из кризе вади тако што ће укућанима смањити оброке, смањити могућност набавке гардеробе, укинути шансу да се иде на одмор, у нади да ће му као штедљивом човеку помоћи Бог или стране финансијске институције и инвестиције.
    Оно што тај домаћин није урадио, нити планира да уради јесте да се заједно са укућанима упусти у самостално приходовање, не чекајући „помоћ споља“, која је увек шкрта, релативна, а неретко и изостаје.
    И даље му укућани не раде ништа, односно ништа што би кући донело самосталне (домаће) приходе, само принудно штеде и буне се против тога.

    Ми смо сигурни да би кориговање система у правцу за који се ми залажемо, једино нанело штете изузетно лошем систему, што, гледано са друштвене тачке гледишта и није нека штета, баш напротив, док са интересима поменутих поверилаца, које заступа ММФ, та корекција система не би долазила у сукоб.

  • Какав је наш однос према актуелним реформама?

    Актуелнe реформe су, заправо, скуп рестриктивних мера, које у извесној мери могу да смање или зауставе расипништво, које је трајало више од две деценије, али не садрже у себи оно најважније – развојну стратегију за домаћу привреду.
    Сиромах свој положај не може поправити пуком штедњом, потребна му је и иницијатива којом би мењао свој положај сиромашног човека у правцу човека који предузима нешто да би свој живот учинио лакшим.
    Актуелне реформе превише, а неосновано, очекују „помоћ споља“ у облику неких условно повољних кредитних аранжмана и евентуалних страних инвестиција, којих мање-више нема.
    Окретање обнови и развоју домаће економије није само патриотско питање, тај мотив сам по себи не би био довољан.
    У питању је и неопходна и корисна и разумна одлука.

    11. фебруара на насловној страни „Блица“ објављена је и вест, која само додатно показује о чему се ради кад су у питању „реформе“

    11. фебруара на насловној страни „Блица“ објављена је и вест, која само додатно показује о чему се ради кад су у питању „реформе“

    Да се разумемо: домаће реформе, које спроводи домаћа влада на челу са А. Вучићем, су, у највећој мери, налози ММФ.
    И, наравно, тим налозима су придодате и „волунтаристичке мере“ изабраних власти. Те мере, ето, утичу негативно и на саму штедњу (пример Крстића), заобилазе реалну могућност и потребу да се уведе и ред међу тзв. тајкунима, чиме би се помогле и мере штедње, упорно одолевају, све галамећи да се на то оштре, уклањању вишка запослених у јавном сектору итд.
    Иако нисмо за то да своје домаће економске проблеме решавамо по налозима ММФ, јер имамо адекватнију варијанту, још мање смо за то да се ти налози заправо отупљују и спроводе по мери домаћих политичара.
    Што се нас тиче, налози ММФ су добро прорачунати и чекају сваку земљу, која се, као Србија, играла економије, уколико не уради нешто своје и сама се не извади из проблема у којима је.
    Нама су мере ММФ отвориле очи и, посредно, нас упутиле да се позабавимо обновом и развојем домаће економије, свесни да се у ту сврху мора мењати и политичко управљање.
    Када држава,свом силином, стаје иза нечега, то нешто ће се, привремено или трајно, и остварити. Да би држава стала иза обнове и развоја домаће привреде, то мора бити држава чији сви органи власти стоје иза тога.
    Тако нешто је апсурдно очекивати од државе која, и то врло релативно, стоји иза налога ММФ.
    Тако нешто може само држава, којој у основи стоји систем демократске меритократије.
    Тако концентрисана држава може да оствари обнову и развој домаће економије.

    И још нешто: реформе које су предузете у Србији у протеклих годину дана, и које се, искрено, баш и не одвијају оптималним темпом, бар са становишта ММФ, заправо захтевају следеће реформе, о којима ми говоримо: обнову и развој запуштене домаће привреде,( јер : где ће онолики који ће остати без посла?), и корекцију политичког система у правцу успостављања демократске меритократије, како би се спречила могућност да поново недовољно стручни и неспособни дођу у позицију власти, пошто са таквима једва иду и садашње реформе, а камоли да би било могуће спроводити наш програм, који је по озбиљности испред садашњих реформи.

  • Да ли смо ми за укидање вишестраначког система?

    Ми нисмо за укидање могућности да у Републици Србији постоји више организација које би се кандидовале за извршну власт. Чак шта, немамо ништа против да своју кандидатуру за овај или онај положај на овом или оном нивоу извршне власти истакну и појединци, а не само организације,
    Оно што бисмо укинули, јер то налаже стварност и четвртвековно искуство, јесте могућност да се, по настанку система демократске меритократије, досад познате политичке организације, које су или штетиле или нису доносиле ништа друштвено корисно, поново појављују у улози кандидата за извршну власт.
    Па чак ни те организације, познате странке, не бисмо да укидамо административно, само их оправдано искључујемо из могућности да се кандидују за извршну власт и укидамо њихово финансирање из буџета.
    Ни неке нове политичке организације не бисмо финансирали из буџета, а камоли старе и, како се показало, бескорисне, па чак и штетне.
    Пријављивање кандидатуре ће ионако бити, што се трошкова тиче, сведено на минимум.
    Неће бити потребне десетине хиљада оверених потписа и слично.
    Кандидати ће подносити своје пројекте и намере Државном савету, састављеном од људи са стручним инегритетом, а овај ће међу пристиглим пројектима, односно кандидатурама, одабрати оне које се покажу најреалније, најцелисходније и друштевно најкорисније.
    Када се изврши тај први, стручни одабир, кандидати, организације или појединци, иду на изборе, који ће трајати седам дана и бити максимално јефтини.
    Излазак на те изборе неће бити обавезан, демократија је ипак добровољна ствар, нити ће бити битно колико је њих на њима учествовало.
    Који кандидати буду добили највише гласова преузеће део извршне власти за који се кандидују,
    На тај начин је избегнута свака могућност да у извршну власт пристигну неспособни или они са недовољно знања, као што је досад редовно био случај.
    Тамо где су сви добри, нема ризика да ће бити изабран лош, а тамо где су сви лоши, као што је био случај у протеклих 25 година, не може се изабрати добар.
  • Какав је наш однос према Великим силама, а посебно према САД и Руској федерацији?

    Велике силе чија се снага заснива на наоружању и економији, односно на јаким природним економским ресурсима, као што је случај са Руском федерацијом, имају неписано право да на разне начине управљају остатком света, што оне мање-више и чине, ма колико да формално уважавају суверенитет „малих сила“, односно малих земаља.
    Партнерство са Великим силама никад није и не може да буде у облику савезништва, а поготово равноправног.
    Србија је земља на коју, већ и због њеног геополитичког положаја, желе да врше утицај све Велике силе и ниједној од њих се не допада да Србија нагиње на страну која није њихова.
    У формалном и дословном смислу ми не можемо бити нека неутрална, односно несврстана земља, осим ако тако не одлуче Велике силе, као што су одлучиле у време постојања „несврстане Југославије“.
    Ниједна неутрална земља није то случајно и искључиво по својој вољи, него су јој тај статус прећутно одобриле Велике силе, због неких својих интереса.
    Ако те интересе буду имале и овде, ми нећемо припадати ни Истоку ни Западу, а може се рећи и овако: припадаћемо и Истоку и Западу чак и када су ове две стране у сукобу.
    Са Руском Федерацијом, односно са Русијом, али и са САД смо у историји имали махом добре односе. Ти односи су, бар што се тиче САД, били поремећени у доба владавине Милошевића, у којем нам нису били нарочито добри ни односи са Русијом.
    То доба је завршено и стање се променило на боље, а ми нећемо чинити ништа што би га кварило.
    Реално гледано, овде не може настати и опстати ниједна власт ако би против ње изразито био и то не само Запад, него и Исток, тачније: Русија.
    То, наравно, не значи да мора бити инсталирана споља.
    У сваком случају власт која би нас вадила из свега у шта упадамо већ четврт века мора бити врло способна и имати готово плебисцитарну подршку грађана и, наравно, умети да се снађе и са Западом и са Истоком.
  • Какав је наш однос према тзв. тајкунима?

    Тајкуни су производ милошевићевске епохе и настали су на спрези политичара и појединаца којима су предавана јавна богатства, често и будзашто. (Нешто слично се догодило и у Русији у време Јељцина.)
    Поправљати уназад почињену неправду, тачније поступке који су за Србију и њен народ били више штетни, него корисни, можемо до извесне мере.
    То конкретно значи да ћемо урадити следеће: реализоваћемо пројекат „Одуживање Србији“, у склопу којег ће се постићи договор са власницима крупног капитала (тзв. тајкунима и сличнима), који ће добити аболицију за почињена нелегална дела из домена привреде, уз услов да се одговарајућим сумама одуже Србији; аболиција не значи ослобађање од кривичних дела, него од суђења за њих, а у случају да неко од њих понови или покуша да понови неко дело из домена привредног криминала, укида се аболиција и особа улази у редовни судски поступак, који се може завршити и потпуном конфискацијом имовине.
    (Напомена: Нелегална дела се могу доказати, документација постоји. Постоји чак и за ратне околности. Искрено, верујемо, а и знамо, да је већина „тајкуна“ састављена од интелигентних људи, који ће се, у свом интересу, одужити Србији и наставити да раде и богате се. Крајња мера је само за бандоглаве, а и таквих се увек нађе. )
    Напомињемо да је процес приватизације у Србији вршен чак и нелегално, јер је започео у време кад је Устав гарантовао и постојање друштвене својине, што је потоњим Уставом укинуто.
    Процес је чак и нелегитиман, јер народ није ни питан да ли је сагласан да се приватизација врши и којим моделом.
    Због свега тога и низа других неправилности, увели бисмо, уз консултацију са Државним саветом, накнадну легализацију приватизованих јавних (друштвених) добара, која би била део поменутог пројекта „Одуживање Србији“.
    Сматрамо да би тај поступак био коректан према свима, па чак и према онима који су недовољно легално приватизовали ово или оно јавно добро. Поступак легализације не би био претерано скуп, а донео би правно олакшање новим власницима и заштиту пред могућим будућим захтевима у односу на њих.
    Са страним купцима ћемо имати посебне аранжмане, о чему ће, као и о многим другим питањима, коначну одлуку донети Државни савет.
  • Какав је наш однос према политичким странкама ?

    У основи нас занимају људи, њихове потребе, могућности и способности, а не странке.
    Сматрамо да је страначко организовање , а поготово у нашим условима, недовољно добро за вођење успешне државне, економске, националне и културне политике, а то се и показало.
    Не бисмо, наравно, забрањивали постојање политичких организација, али бисмо сваку политичку организацију која не поштује став Опште скупштине, коју чине две трећине пунолетних држављана, и која у току свог постојања и владања није решила државне и друштвене проблеме искључили из могућности да се надмеће за власт, а верујемо да је то став и Опште скупштине и Државног савета.
  • Који је наш однос према могућности продаје „Телекома“ и других великих јавних предузећа?

    Ми сматрамо да та предузећа не би требало продавати, а посебно не на досадшњи начин. Заправо би најбоље било продавати на одређени рок право управљања њима, на основу прецизних уговора са државом.
    То би била нека врста изнајмљивања, која би била од користи и држави и могућим изнајмљивачима. Прецизнији опис и поставка тог модела биће урађени у оквиру Државног савета.
  • Какав је наш однос према смањивању плата запослених у јавном сектору и смањивању пензија?

    Иако се слажемо да је потребно смањити број запослених у јавном сектору, а поготово у оним деловима који нису од нарочите друштвене користи, мислимо да линеарно смањивање плата у јавном сектору није корисно и да је најпре требало смањивати број запослених, а да припадницима здравствених, безбедносних (полицијских) и образовних институција није требало смањивати примања.
    Такође сматрамо да није требало смањивати пензије, јер то је и некоректно и неуставно, осим можда припадницима категорије изнад 50 хиљада динара, а и њима само привремено, уз обавезивање да им се то умањивање надокнади, њима лично или њиховим наследницима, када се поправи економска ситуација.
  • Који је наш однос према Дијаспори?

    Дијаспора коју чине милиони наших људи широм света је изузетно важан економски фактор, који ће нaрочито доћи до изражаја после успостављања система демократске меритократије.
    Поред тога што ћемо нашим људима из Дијаспоре пружити прилику да улажу у овдашњу привреду и тако и сами зарађују, инсистираћемо и на томе да Дијаспора постане и значајан политички фактор у матици, односно Србији.
  • Какав је наш однос према Александру Вучићу, актуелном премијеру Владе Србије?

    Да смо, као што нисмо, опозиција актуелној власти, на челу са СНС и њеним председником, актуелним премијером, на рачун бившег припадника Српске радикалне странке, једног од оснивача Српске напредне странке и председника „реформске Владе“ бисмо изнели гомилу критичких опаски и замерки, али ми смо опозиција постојећем систему и, као такви, ни о актуелној Влади ни о њеном председнику немамо да кажемо ништа посебно.
    Што се нас тиче и актуелна власт и њена опозиција су део система, који основано сматрамо лошим и неспособним да решава проблеме Србије и њених држављана.
    Ми уважавамо чињеницу да су све досадашње, па и садашња власт, резултат демократске процедуре и сагласни смо да већина народа има могућност, односно право да помоћу овог или оног демократског модела (ми предлажемо најдемократскији: референдум) донесе коначну одлуку и о томе у којем ће се систему живети (ми предлажемо демократску меритократију) и ко ће и на који начин управљати тим системом.
    Као што бисмо ми, данас-сутра, испоштовали иницијативу која би била поткрепљена одговарајућим бројем оних који би стајали иза ње, па макар та иницијатива била уперена против система који ми сматарамо одговарајућим, тако логично очекујемо да нашу Иницијативу за организовање референдума у сврху корекције политичког система и обнове и развоја запуштене домаће привреде, када она то бројем присталица заслужи, испоштују и актуелне власти (како скупштинске, тако и извршна), укључујући и актуелног премијера Александра Вучића.
    Око једног се слажемо и са њим и са свим претходним председницима влада, као и са владајућим странкама: народ је тај који одлучује о својој судбини и то на основу суда којим суди, односно бира.
    Али се ни са њим ни са осталим заговорницима става да је одлука већине и добра одлука, чак и када очигледно није, не слажемо. А аргументе за такав наш став већ четврт века пружа сама стварност.
    Није спорно да је одлука већине обавезујућа и ми то уважавамо, чак и кад се са њом не слажемо. Али одлука већине није добра самим тим што је одлука већине, него је добра само ако је добра.
    У последњих 25 година већина очигледно није доносила добре одлуке. Да је тако, показује сама стварност.
  • Који је наш став према пројекту „Београд на води“?

    Иако не мислимо да би евентуална реализација пројекта „Београд на води“ шкодила нашим намерама везаним за обнову и развој запуштене домаће привреде, под условом да је тај пројекат „архитектонски смислен“, сматрамо да тај пројекат ипак не спада у примарне и да је пре њега потребно реализовати друге пројекте, а пре свега оне везане за развој тоталног туризма, који ће нам обезбедити долазак великог броја страних туриста.
    А, иначе, смо сагласни са Академијом архитектуре Србије, коју чини 40 чланова, међу којима је 17 професора Универзитета, стваралаца који су последњих 60 година планирали, пројектовали и градили у Београду, градовима Србије и широм света, и која јепозвала Владу и градске власти да „хитно“ обуставе тај пројекат.
    Нама су ставови ових и оваквих људи са стручним интегритетом једино меродавни, чак меродавнији од „воље народа“, која стоји у основи свих лоших власти које смо имали и, још увек, имамо.
    Премда, наравно, уважавамо резултате избора, само, за разлику од многих, не сматрамо да је количина добијених гласова доказ ваљаности тако настале власти.
    А то стално потврђује и стварност.
  • Какав је наш однос према глобализму?

    Глобализам је, по нама, не баш тачно име за ситуацију у којој поседници светске моћи, која је превасходно базирана на поседу огромног капитала, своје интересе проглашавају светским, као што је то својевремено радила Римска империја, која је под плаштом цивилизовања света, заправо тај свет романизовала, што је био и главни узрок њене пропасти.
    Већ дуже времена, због напретка свих врста комуникација, свет заиста постаје глобално село, али то не значи да би требало да постане некакво „америчко село“, односно село поседника крупног мултинационалног или глобалног капитала.
    Тенеденције да се управо то деси су проглашене глобалистичким, а борба против те тенденције, на начин како се то досад радило је била безуспешна, неретко и параноична и пуна прича о некаквим „теоријама завере“, које су само даље замагљивале суштину појаве која је добила еуфемистичко име: глобализам.
    Када погрешно процените и погрешно лоцирате непријатеља, ваша борба са њим мора бити борба са ветрењачама из које сасвим сигурно нећете изаћи као победник.
    Борбу против владавине глобалног капитала могу повести и из ње изаћи као победници само они који тачно препознају против чега се боре и, што је и важније, имају чиме да замене ту владавину, неким својим принципом, који би био јачи.
    Узалуд је Спартак својевемено добијао војне битке против робовласничког Рима, кад није имао чиме да замени принцип римске владавине.
    Ми не мислимо да можемо добити битку против владавине глобалног капитала, која се још зове и глобализмом; за тако нешто је потребно да се те битке прихвате припадници много већих земаља, али можемо да створимо амортизере, који ће ту владавину и њене последице учинити блажим за нас, односно за нашу земљу.
  • Који је наш став o Милошевићу?

    Слободан Милошевић је био политичар који је трчао за догађајима. Његова политика је била врло лоша по Србију и Србе, којима је, својим незграпним политичким потезима, донео имиџ какав Србима, који су у два светска рата учествовали на страни ослободилаца и победника, а не завојевача, у историји никад нико није имао основе да прикачи, имиџ „лоших момака“, шовиниста итд.
    Ниједан политички пројекат Милошевића није завршен са успехом.
    Смaтрамо да му је требало судити овде, а не у Хагу, јер је спроводио политику која је пре свега била погибељна за Србе и Србију.
  • Који је наш став о Ђинђићу?

    Ђинђић је „идеализовани политичар“, који није препознао праве проблеме и интересе Србије. Хтео је да буде прагматичан, а једва да је заиста познавао реалност Србије и њеног положаја. Да је то тако, сведочи и атентат који је извршен на њега и који нема само унутрашње мотиве и разлоге. Атентат, наравно, осуђујемо, али „идеализацију Ђинђића“, која је настала после атентата, сматрамо претераном и потпуно неоснованом.
  • Који је наш став према стварању и разарању Југославије?

    Обе Југосавије, и прву, насталу после Првог светског рата, и другу, насталу после Другог светског рата, сматрамо рђавим политичким пројектима.
    Ти пројекти су настали на бази притисака споља, али и на бази нетачних и „романтичних“ представа тадашњих политичких и не само политичких елита, а пре свега српских елита..
    Не бисмо ми имали ништа против стварања неке заједничке, тачније конфедералне државе на просторима Балкана, када би та држава била прављена на реалним политичким и економским основама, али никако не бисмо олако, као што су то чиниле елите у минулих стотинак година, поништавали суверенитет Србије зарад било каквог заједничког политичког пројекта.
    Последњу Југославију су, уз помоћ шовинистичких снага, разорили они који су својевремено, створили и њу и њену претходницу.
    Разарање се одвијало потпуно нецивилизовано и са огромним жртвама, а оно што је из тог разарања настало не оправдава ни материјалне ни људске жртве које су се издогађале у ратовима вођеним деведесетих година на територији бивше Југославије.
  • Који је наш став према Хашком трибуналу?

    Ниједна Велика сила, чланица Савета безбедности, није ставила вето на формирање Хашког трибунала.
    Значи ли то да је тај трибунал обављао добро свој посао? Не значи. И то се показало у више наврата.
    Сматрамо да би осумњиченим за ратне злочине, уз присуство међународних арбитара, требало судити у земљи њиховог порекла.
    Међутим, Хашки трибунал, као међународна институција, против чијег настанка није уложен вето, се морао и мора испоштовати, али то никако не значи да се, како он, тако и његов рад, тога ради мора и одобравати.
    Све који су оптужени и којима је суђено у Хашком трибуналу, као и они којима је донесена пресуда, ма колико да све то морамо уважити, сматраћемо неадекватно судски гоњенима, а њихове пресуде такође неадекватнима, док им не буде судило коректно и независно домаће правосуђе.
  • Да ли сматрамо да се налазимо под тихом или било каквом окупацијом?

    Иако многе чињенице говоре да већ одавно нисмо „газде у својој кући“, што потврђује тезу да се налазимо под својеврсном окупацијом, ми у односу на ту чињеницу немамо „драматичну реакцију“.
    Та окупација је, када се узму у обзир сви реални параметри, неизбежна, а себе видимо као људе који ће се у тим окупационим условима борити и изборити за довољан степен самосталности, у сваком случају већи од оног који сада имамо.
    Не желимо и нећемо да ширимо демагошке приче, како смо независни, како нам „нико не може ништа“ и слично или како ћемо у пар потеза извести ослобођење од окупaције.
    Наш посао је да радимо тако како би нам они који нам „свашта могу“, могли и хтели да нанесу што мање зла, а извући ћемо и понеко добро.
    Ако неко мисли да нам окупација стиже искључиво са Запада, греши. Силе нас окупирају у складу са својим интересима, а наше је да ту окупацију учинимо што подношљивијом и да, унутар ње, повлачимо што више потеза који су у нашем интересу.
    Суверенитет малих земаља је незванично, али фактички ограничен потребама и интересима Великих сила, а полемику око тога је бесмислено водити, будући да те силе то неће да јавно признају.
    Само се по себи разуме да нам је крајњи и дугорочни циљ излазак из окупације, чија је суштина садржана у владавини глобалног капитала, али нисмо политички површни и наивни, па да верујемо и пропагирамо како је тај излазак нешто што можемо тек-тако да урадимо.
    Да смо утописти, тврдили бисмо да је излазак из описане окупације могућ у неколико потеза, да смо опортунисти тврдили бисмо да окупације и нема. Као реалисти и видимо и радимо реално.
  • Који је наш став према добу титоизма?

    Тито је био амбициозан, властољубив и прагматичан човек, који је успео да стане на чело пре Другог рата минорне комунистичке партије, који је искористио ратно стање, определивши се за борбу против нациста по сваку цену, без обзира на број жртава, који је тиме придобио симпатије Запада, што му је омогућило да после рата, уз подршку тог истог Запада, постане владар Југославије, чији део је била и Србија.
    Већина је период његове владавине запамтила као доба пристојног живота, не питајући се, наравно, на чему се тај, као што се показало: неодржив, „пристојан живот“ одржавао.
    Реално гледајући одржавао се на две ствари: на иностарним кредитима и на чињеници да су многи држављани тадашње „Титове Југославије“ отишли на рад у иностранство, чиме се број потенцијално „гладних уста“ смањио, а ти „гастарбајтери“ су, преко својих рођака, упумпавали новац у тадашњу државу (што је и сада случај).
    Не може се, додуше порећи, да се у то доба и што-шта добро економски урадило, бар док, под маском борбе против технократије, није извршена чистка способних директора, који су све мање увиђали потребу да им командује партија (Савез комуниста Југославије).
    Иначе о тој чистки, која је била увод у економско посртање Југославије, са крајњим резултатом њеног распада, се у јавности мало зна, нити је уочена размера зла које је она донела, а камоли да је извршена рехабилитација тадашњих способних привредних кадрова.
    Највећи злочин који је Тито извршио према Србији и Србима било је „савезничко бомбардовање српских градова“, кад су рањене и убијене десетине хиљада цивила и порушено много зграда и установа, а које се одигравало на Титово тражење.
  • Који је наш однос према ЛГБТ-популацији?

    ЛГБТ-популације је било одувек, а вероватно ће је и бити увек. Питање узрока те појаве више спада у домен антропопсихологије, него вођења политике.
    Ми смо за то да се та популација не дискриминише, али и за то да та популација смањи своју наметљивост, како би се, при садашњем степену културног нивоа већине, избегли конфликти, који понекад имају и трагичне последице.
    Потребно је наћи одговарајућу меру и сигурни смо да ће држава, унутар система демократске меритократије, ту меру наћи у конструктивном дијалогу са предстaвницима ЛГБТ-популације.
    Право на различитост искључује дискриминацију према различитима, али захтева обостарну толеранцију, и толеранцију према различитима и толеранцију различитих према онима који не деле њихове ставове.
  • Који је наш однос према легализацији марихуане?

    Што се нас тиче, марихуана би требало да се потпуно легализује у медицинске сврхе, али и за свакодневну употребу, као што се то ради у Уругвају, на пример, с тим што ће крајњу одлуку донети, а утврдити и ритам легализације Државни савет.
  • Који је наш однос према ГМО?

    Сматрамо, а то су утврдила и релевантна истраживања, попут оног које је извео познати научник Сералини, да храна и лекови на бази ГМО нису ни препоручљиви, ни пожељни, а поготово што ћемо у великом обиму производити органску или природну храну, коју ћемо извозити директно и индиректно преко бројних и разноврсних туристичких услуга којима ће се у релативно скоро време бавити десетине хиљада држављана Србије, након што се референдумом успостави систем демократске меритократије.
  • Како ћемо се односити према вакцинацији деце?

    У Србији се однедавно планира обавезна (безусловна) вакцинација деце.
    Закон ће лако проћи у Скупштини коју, у већини, чине посланици СНС и њихових коалиционих партнера.
    Неодазивање вакцинацији је кажњиво, новчано и затвором.
    Сматрамо да је то претеран став.
    Ми ћемо се према вакцинацији односити као што то чини 18 европских земаља (Немачка, скандинавске земље, Француска и друге), где вакцинација није ни обавезна ни забрањена.
    Родитељи који хоће да вакцинишу дете, потписују одговарајући документ, где на себе преузимају одговорност за случај било каквих контраиндикација.
    Вакцине ћемо, наравно, куповати, да их, за сваки случај, имамо, а користићемо их у обиму у којем се то ради и у наведених 18 европских земаља.

 

 

 

 

Оставите Коментар

*