Неоанархизам – крај заштитничке државе
Држава, као институција која је колико-толико штитила своје држављане, одлази у неповрат.
Рекло би се да се остварује идеал старих анархиста, који су државу сматрали извором свих зала.
Али у питању је нова појава, неоанархизам, а његови заговорници и извршиоци нису опчињени социјалном правдом и индивидуалним слободама, него бескрајним профитом.
И анархистима и неоанархистима је заједничка само мржња према држави, с тим што је први мрзе као средство принуде, а други као средство које ремети њихове циљеве, односно тежњу ка бескрајном профиту.
И док су они први само успели да себи прибаве негативан имиџ тероризма, ови други су, иако већи и погубнији терористи, свој посао растакања /заштитничке/ државе такорећи привели крају.
Потчинили су државе свом интересу. Државе послушно следе њихове налоге: омогућавају производњу и промет доказано штетне ГМО-хране и лекова, забрањују јавно истицање лековитих својстава биљака, за које се одувек зна да су лековите, јер на тим биљкама неоанархисти, јуришници за бескрајним профитом, не могу да зарађују итд.
Неоанархизам је суштински исто што и неолиберализам, с тим што онај први више указује на проблем са /заштитничком/ државом.
Растачући (заштитничку) државу, неоанархизам удара у темељ постојања државе, а тиме, дугорочно гледано, и у темељ свог постојања.