У давна, средњевековна па и старија врeмена, чинило се да људи могу бирати шта је истина, и да је истина оно што већина мисли.
Тим “методом” је неопозиво одлучено да је, на пример, Земља равна плоча и да се Сунце окреће око Земље, а никако обрнуто.

А онда је, из разних разлога, уз све сметње и кочења, дошло до развоја науке и многе “истине”, укључујући и поменуте су отишле у, додуше још неоформљени, Музеј људских глупости и заблуда.

Тај стил односа према истини се још задржао у неким областима спознаје, делимично и у класичној психологији као апроксимативној и још увек нагађачкој “науци” о човеку, као и у другим “друштвеним или хуманистичким  наукама”, а нарочито у политици од које је направио конфузну и лудачку делатност.

Зато се догађало да већина, бар од изашлих на изборе, бира најневероватније опције.
Подсетимо се само Хитлерове какве-такве победе на демократским изборима.

Зато на изборима углавном побеђују “миле лажи” са немилим последицама.
Онда се, као што се догађало у Србији, после извесног времена гласа ПРОТИВ носилаца “милих лажи”, па се доводе следећи носиоци исте “робе”, па онда се гласа и ПРОТИВ њих…
А никад ЗА нешто што је и јасно и тачно и функционално и чега, додуше, до наше опције није било ни у понуди.

Људи који ће заменити неспособне и корумпиране морају да чекају да се народ, придављен  логичним последицама гласања за “миле лажи”, преломи и посегне за јединим што је разумно, логично и функционално. И то им је јасно.

Неки су се мало и бунили, љутили се итд. али су стишани и аргументима и пристанком на добровољну субордианцију, која је у оваквим временима више него неопходна.

П.С. И леве и десне и партије центра људима нуде неку “своју истину” и на основу ње очекују да ће добити довољан број гласова за формирање власти или бар за улазак у Скупштину.
Пошто те “њихове истине” нису нешто што здрав разум лако појми, оне се и не обраћају разуму него вољи бирача, чији садржај уме да буде у врло танкој или и ни у каквој вези са разумом.
Процес убеђивања бирача јако подсећа на оно што се у жаргону назива “мувањем”.
Иако је израз жаргонски, он врло добро одсликава о чему се ради, односно да се  ради о поступању за које се не може рећи да је отворено, јасно, разумљиво, основано. То, напросто, што каже народна изрека: “нису чиста посла”. Пропаганда и политички маркетинг више личе на бајање и, уопште, неко магијско, него на реално и на чињеницама засновано поступање.