Први задатак:
Да се извучемо из глиба издаје и недостојанства у који су нас  свалиле све досадашње и садашње власти, да решимо проблем Косова (Косова и Метохије)

Други задатак:
Да унапредимо политички систем, да помоћу референдума успоставимо демократску меритократију као алтернативу парламентарној демократији, која често склизне у корупцију и владавину најгорих, као владавину већине народа и врхунских стручњака, случај Кине

Трећи задатак:

Да развијамо домаћу привреду, а пре свега интензивну конвенционалну и органску пољопривреду и пратећу прерађивачку индустрију, мултилатерални туризам, од гастрономског до манастирског, авантуристичког итд, ИТ сектор, доводити стране фирме које су економски исплативе и еколошки прихавтљиве, престати то називати лажним именом: страним инвестицијама.

Четврти задатак

Сарадња са Републиком Српском и са Србима широм света.

О Покрету

Асоцијација Србија, скраћено АС, Покрет за очување и развој државе је несумњиво најбољи и најјачи покрет  и то не само у Србији.
Зашто? Зато што има најбољу могућу идеју и најбоље могуће кадрове.
Најбоља моућа идеја је унапређење политичког система , увођење демократске меритократије, владавине врхунскких стручњака уз сагласност већине.
Увођење меритокартије је Kину од сиромашне земље  претворило у другу светску силу.
АС расплаже са најбољим могућим кадрвима у друштву, мањи део тих кадрова су и чланови Покрета, већи део нису, али то није разлог да их не ангажујемо на пословима управе.
АС засад није јак само по броју чланова, али то ће се брзо променити, кад се људи упознају са њим И његовим ставовиа и циљевима.
Тренутно је СНС најјача по броју чланова, али по идејама и кадровима је дубоко испод нашег Покрета.
Kад смо код СНС хајде да се мало позабавимо и човеком који их сад незванично води, Александром Вучићем.
Он се наметнуо јавности као патриота.
Невероватно.
Kакв је то патриота који преговара са непризантим Kосовом и тако му обезбеђује признање и легитимитет?
Kакв је то патриота кад за багателу продаје радну снагу Србије и плус ту исту Србију еколошки уништава, Исток Србије је већ девастирао кинеским рудницима, који с е не би понашали тако да Им он није дао дозволу, а девастирао би и Западну Србију помоћу Рио Тинта и ископа погубног лиитјума да није добио налог од Бернске конвенциеј, која се бави чувањем околине и чији је СРбија члан, д а обустави радове.
Његов измишљени лелек д а га је од тог уносног посла (који би уништио Србију) својим побунама одвратила опозииција (која? Она која је довела Рио Тинто?) је обично лупетање.
И плус. Kакав ј е патриота кад му домаћа привреда не пада на памет, него форсира стране инестиције, које нису никакве инвестиције него стране фирме економски често неисплативе, које гутају море субвенција, а еколошки готово редовно неприхватљиве.

Наши проблеми са Косовом

Пре 11 дана тобожњи патриота Вучић је опет преговарао са Косовом, које јавно зове непостојећом, лажном државом. Народ га још увек не пита: Шта радиш, бре? Кога више лажеш? Како преговараш с неким ко не постоји или ако већ преговараш што лажеш  да не постоји!? За тебе очигледно постоји! Иначе би тражио да преговараш не са њим, него о њему са Америком, на пример, као што ћемо ми радити, ако већина народа буде хтела, јер то је бар леаглно.
СА Косовом ћемо преговарати кад га евентуално будемо признали, а дотад можемо преговарати О Косову са земљом која би га, пошто га је признала, заступала, на пример са САД,
Бриселски преговори су нелегални и као такви, без легализације, неважећи, јер Вучић (као пре Дачић, Тадић) преговара са ентиетом који званична политика Србије НЕ ПРИЗНАЈЕ.
Додуше, Вучић учествујући у тим преговорима КОНКЛУДЕНТНО признаје Косово, које његова држава не признаје и тиме озбиљно крши званичну полиитку земље чији је председник.
Ствари око тога би требало под хитно исправити.
Наши, српски проблеми са Кoсовом, Косoвом и Метохијом, настали су захваљујући лошим режимима у Србији и демографској експлозији на Косову.
Наравно и утицају споља и то и са истока, у доба док је овде био социјализам, и са Запада, поготово карјем 20. и почетком 21. века, ипак главни узрочници проблема су домаћи, наши.
За те наше проблеме досад су нуђена разна, махом нереална, како страна, пре свега западана, тако и домаћа решења. Понудили су и Руси решење, односно препоручили да не  решавамо ништа док они не добију рат у Украјини.
Што је мање-више ништа у смислу решења.
Запад нуди решење које нам уопште не одговара нуди нам, тачније тражи од нас да признамо независност Косова, да се то независно Косово отцепи од нас и оде … вероватно у Албанију, бар кад би се питало Куртија.
То и такво решење делује реално само онима који заборављају да Косово није само пука територија, да је Косово неодвојиво од Србије баш као, па и жешће, Јерусалим од Израела или Тексас од Америке, који Америка не би пустила да оде па све да сто посто Тексашана буде за одлазак.
Косово је део наше традиционалне културе, косовски завет је завет сваког Србина, без њега ми Срби нисмо Срби, него народ који се одрекао себе, као што смо се одрицали па постајали несрби, чак антисрби.
Признајемо да је ситуација на Косову плод наших историјских и политичих грешака и свесни смо да тамо у већини живи народ који је, свиђало се то нама или не, стекао право на посебан третман.
Још после смрти Јосипа Броза, још једне наше грешке, косовски Албанци или Шћипетари, како сами себе зову, су затражили посебан третман, да Косово буде проглашено Републиком. У целој номенклатури које је тада чинила власт у Србији нашао се само један који је озбиљно схватио догађаје на Косову и предложио преговоре, био је то Буца Павловић, који је због тога био удаљен из власти.
Наступило је опскурно доба Слободана Милошевића, који се српским национализмом само служио у сврху прибављања власти и, да перверзија буде већа, у сврху обнављања титоизма. Тај период је он назвао ГОДИНЕ РАСПЛЕТА  у истоименој књизи препуној  цитата Брозових „бесмислених мисли“.
За ту књигу би тачнији наслов био: ГОДИНЕ ГОТОВО НЕРАЗМРСИВОГ ЗАПЛИТАЊА.
Интервенцијама Слободана Милошевића, човека коме преговарање није била јача страна, створени су услови за рат на Косову. За спољашњу интервенцију, НАТО, односно САД, прибављени су услови, делимично ставрни, а много више лажни, али убедљиви.
Водио се рат, из ваздуха, бомбардовањем и завршен је војним поразом, али не и капитуалцијом Србије. Војска Србије није заробљавана, као што би био случај у капитулацији, него јој је омогућавано да напусти Косово. У цео Тај процес се делимично укључила и ОУН а пре свега Резолуцијом 1244, која је признавала д а је Косово део Србије док се другачије не одлучи. У то другачије одлучивање не спада саморпоглашавање независног Косова, у суштини се чека да ту независност призна и Србија. Зато су преговори из ОУН измештени у ЕУ, која је посредовала између Београда (Србије) и Приштине (Косова). Самом формом преговора одређени су и његови крајњи резулатти, а поготово што су досад све извршне власти Србије, од тзв. жутих до напредњака учествовале у тим прегворима и тим учешћем заправо признавали постојање и независност Косова изван Републике Србије. То се у парву зове конклудентна радња. Да није тако бар неко би се досад од учесника досетио да изјави:
„Не могу да учествујем у тим преговорима, јер тиме кршим званичну полиитку моје земље која не признаје Косово. Могу да преговарам о Косову са САД, на пример, која признаје и Косово и Србију. То је бар легалан начин.“

То је наш став и, кад дођемо у прилику, преговараћемо са САД са следећом преговарачком платформом:
Спремни смо да Косову, преко САД, признамо и де факто и де јуре независност, уз оптимално решено српско питање, с тим да Косово буде држава у држави, да не иде ван граница Србије.
То јесте релативно нова појава, али и Косоово је ионако проглашено за „посебан случај“, осим тога Кина је једна земља са два система, а Ватикан је држава  усред Италије..итд, а ми смо ионако земља преседана.
&
ДРЖАВА У ДРЖАВИ
Држава у држави је специјални облик аутономности, који подсећа на самосталну државу, иако није, и специјални облик државности, који проширује аутномност до скоро потпуно независне државе. Овај облик аутономности, односно државности представља погодан начин организовања оних друштава, која због историјских, економских и културних разлога не могу да се потпуно раздвоје, односно одвоје и која често, због тога, прибегавају и тешко решивим конфликтима. Кандидата за овај облик организовања , поред Косова, у свету има још: Каталонија и Шпанија, Шкотска и Велика Британија, Северна Ирска и Велика Британија, Корзика и Француска, Донбас и Украјина одосно Русија.
Ако то не буде могло имамо резервно решење: да званично прогласимо окупацију Косова уз примену Хашке и Женевске конвенције.
 И у том случају Косово остаје у границама Србије. Оно што сасвим сигурно нећемо то је признавање независног Косова изван раница Србије, а томе се тежи и преко бриселских преговора, који су,  тако постављени, ипак нелегални, као што је нелеаглно и учешће наших власти на њима.

Још да кажемо нешто о нереалним српским решењима:
Један, немали број Срба верује да је могуће и добро вратити Косово у институције Србије, укратко да  буде као што је било пре него што су се косовски Албанци (Шћипетари) побунили и захтевали Републику.
Чак и под претпоставком да у Србији у коју би се вратило Косово буде демократски поредак, коме би мало шта замерили и на Западу. Чак шта, управо у такав поредак не ваља враћати Косово у институције Србије. (На страну што је то и немогуће урадити.)
Шта би се, дакле, догодило да је могуће?
Одједном би  албански фактор био моћан у целој Србији, као што је сада моћан у Северној Македонији, у којој је чак албански језик постао и службени уз македонски, многе битне министарске положаје узимају Албанци итд.
То би била једна од последица враћања Косова у институције Србије, релативизовање, па чак и губитак претежно српског идентитета Србије.
А да не причамо о показаној склоности Албанаца да ступају у коалиције са снагма и идеологијама  које су супротне Србији.
У случају  усвајања нашег предлога, стварања државе у држави, независног Косова у границама Србије, без права напуштања тих граница, јер тада проглашавамо окупацију Косова, у том случају који подразумева и решено српско питање, албански фактор има моћ само на Косову, где би и српски фактор имао одређену моћ, могуће већу него што је сада албански фактор има у Србији.

И да поменемо још једно нереално српско решење или бар решење на дугом канапу, а то је уздање у војну помоћ Русије, која би  нам вратила Косово.
То би се и д а се догоди, претворило у прокси рат између Русије и Америке, рат за који с е не виде прави узроци нити стварна заинтересованост Русије, која се иначе слаже са свим решењима која постигнемо.
Русија нам може пружити помоћ, пре свега у давању гаранција, али тој помоћи ништа не смета ни поменуто прво реално решење,Косово као држава у држави, решење које ће бити могуће и по престанку окупације, ако будемо присиљени да је прогласимо.
И на крају: Како Русија пружа помоћ види се по Јерменији. У зависности да ли јој је у интересу. Јерменија није, више су односи са Турском.
Сутра би и помоћ Русије око Косова нама могла да зависи од руских односа са Турском, која иначе подржава Косово.
Немам ја ништа против руског интереса, само скрећем пажњу и упозоравам на потребу д асе и сами на најбољи могући начин бранимо, без претераног а камоли непромишљеног ослањања на друге. То је све,
&

Да кажемо и шта Креманско пророчнство говори о Косову, каже да ће доћи време кад ћемо се договрити и то тако да они живе само тамо, а ми и тамо и овамо.

И да закључимо:
У случају признавања ваљаности Тадићевих, Дачићевих и Вучићевих нелегалних преговора унутар ЕУ имамо ДОБРОВОЉНО ПРЕДАТО КОСОВО, у случају непризнавања имамо ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ ОКО КОСОВА, у случају успешних легалних преговора са САД имамо ДРЖАВУ У ДРЖАВИ и Косово у саставу Србије, а у случају неуспеха легалних преговора са САД имамо ОКУПИРАНО КОСОВО.
Шта ће се реално десити на крају?
По нама : трећа или четврта могућност.
&

Ко заиста не признаје Косово, не учествује у преговорима СА њим,
него у преговорима О њему.
Досадашње и садашња власт су чиниле  оно прво, ми ћемо, кад и ако дођемо на власт, чинити ово друго.

Драган Атанацковић Теодор

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ