Лични или примарни разлози за бављење политиком

Поред социјално прихватљивих разлога за бављење политиком, а које демагози обилато користе, истичући своју бригу за народ, за сиромашне у народу,  док им истовремено, али у име будућег бољитка, смањују плате и пензије, постоје и лични или примарни разлози за улазак у политику, па ако Бог и народ дају, и у власт.

О тим разлозима учесници у политичком животу и њихови фанови ћуте, а њихови критичари их прозивају да су ушли у политику да би се лично (материјално) обогатили. Део тих критичара  углавном заборавља да те и друге личне разлоге имају и они учесници у политици, којима су ти критичари отворено или имплицитно наклоњени.

Пошто себе не убрајам ни у критичаре, а камоли фанове било којег познатог политичара, био он у позицији или у опозицији, и пошто сам покренуо ову тему о „личним или примарним разлозима“, а у извесној мери сам и сам учесник у политици – ред је да наведем не само туђе, него и своје личне разлоге за бављење политиком.

Пре тога ћу само овлаш да укажем на „туђе разлоге“. Поред већ препознатог разлога који се тиче личног материјалног богаћења, ја бих, као антропопсихолог, да укажем и на још један, чак важнији од наведеног разлога, а то је онај који се тиче личног психо-богаћења, односно пораста сопствене важности, како у својим, тако и у очима других (бар оних који нису противници).
Колико, на пример, важности у својим и туђим очима има особа која није завршила ни средњу школу? Једва нешто, а и то уколико је вредна у неком, њеном образовању примереном послу, или ако је жена која добро изгледа, нпр.
Али када та особа, као учесник у политици, „волшебно“, без обзира на ниво образовања, постане бар заменица председника неке општине, њена важност се видно обогаћује. А уз њу сигурно следи и материјално  обогаћење.
Узгред, таквих случајева у актуелном режиму има на претек све до министарских, па и виших државних функција, а то је омогућио и сам постојећи политички систем и на њему заснован Устав. То је један од кључних разлога зашто се ја, као учесник у политици, залажем за корекцију таквог политичког система.

А сада са других, прелазимо на мене. Који су моји лични или примарни разлози за бављење политиком? Обогаћивање сопствене важности, што у својим, што у туђим очима? Искрено, баш и не. Зашто? Прво, као човек који је довољно писмен или образован, са сертификатом државног, а не неког сумњивог факултета и, усто, као креатор једне нове хуманистичке науке, антропопсихологије, нисам у важносном дефициту, па чак и ако „моју науку“ не прихватају, а поготово сада. Пракса ми је показала да је она врло функционална. Њено евентуално будуће прихватање не би ту ништа значајније променило. 🙂
Друго, ако би опцију, за коју се залажем у политици, данас-сутра прихватила већина, а ја због тога био задовољан и важносно богат, начинио бих катастрофалну грешку, ако не бих увидео да та моја важност зависи од подршке других, да је, дакле, зависничка. А колико је човек, који зависи од мишљења других, заиста важан? Истина је истина и не зависи од тога колико је популарна или не. Ако зависи од тога, онда баш и није истина.
Пробаћу да себе ипак „уловим“ у неким примарним или личним разлозима.
Ево једног, благо речено, „препотентног“: ја сам рођен као Србин, Србија је већ дуже времена, а поготово сада, пропала земља. Тај њен хендикеп ме можда, да нисам Србин, не би ни интересовао, а пошто јесам, и не пада ми на памет да се те чињенице одричем, решио сам да Србију, у сарадњи са сличномишљеницима, од пропале претворим у просперитетну и пожељну земљу. Ако би ми то успело, осећао бих се мало пријатније него сада, ако не би, тешило би ме бар то да сам Србији, односно њеним држављанима, понудио досад најбољу варијанту, односно сигуран излаз из недаћа.
Следећи лични разлог је „нешто приземнији“. Човек сам који се, између осталог,  бави и пословним консалтингом, односно конкретним пословима. Нормално бављење послом је у оваквој Србији већ дуже времена „шпанско село и кинески заселак“, па бих, зарад својих послова и нарочито пословних идеја, које имам, да Србију, уз помоћ људи са стручним интегритетом, учиним местом за нормално пословање и исто такво  богаћење.
Овај други разлог показује да између мојих приватних и јавних интереса стоји знак једнакости.
Постоји и трећи разлог, али, рецимо, да је он нешто са моје стране „умишљено“, па, бар засад, и не бих о томе. Уосталом, и претходна два су сасвим довољна за образложење.

Драган Атанацковић Теодор

Add Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *