Ko poznaje istoriju, poznato mu je koliko je Rimskoj republici trebalo da se od republike transformiše ili restrukturira u imperiju, odnosno carstvo.
Bio je to dug, krivudav proces prepun uzaludnih pokušaja da se zaustavi neminovno.

Zašto je carstvo, kao diskontinuitetni nastavak republike, bilo od ove bolje u funkcionalnom i organizacionom smislu?
Okosnicu rimskog društva je činila dobro uvežbana, sposobna i organizovana vojska, čija osvajanja su predstavljala i stub ekonomskog bogatstva Rima i koja je u poodmaklom stadijumu imperije čak birala, među svojim sposobnim vojskovođama i careve, nekad sa više, nekad sa manje uspeha.
Carstvo je čak, za razliku od republike, kojom su vladali “kolenovići” /patriciji/, bilo manje rigidno i manje zatvoreno.
Ako je republika bila svojevrsna patricijska, carstvo je bilo vojna demokratija.
U republici je bilo najbitnije nasledno poreklo, a u carstvu dokazana sposobnost, a pre svega u vojnom domenu.
Nekoliko rimskih careva čak nisu poreklom bili ni Rimljani, a kamoli patriciji.

Braneći republiku od “tirana”, počev od Cezara, koji je čak pokrenuo i mogućnost da zaslužni pripadnici plebsa, iako “niskog porekla”,  postanu i senatori, patriciji su pokušali da odbrane svoju vlast i privilegije.

Zato su se i događali građanski ratovi, koji su se završili porazom patricija i njihove republike, čiji “zagrobni život”više nije imao gotovo nikakav značaj.

Carstvo kojim će se završiti moderne republike, odnosno demokratije će, slično svojevremenom rimskom,  biti zasnovano na sposobnosti onih koji čine okosnicu modernih društava.

Koji je to sloj i da li ga već ima, kao aktivnog, u politici?
(Uzgred da napomenemo da je u doba vladavine Rimske republike, onima koji su činili okosnicu tadašnjeg društva, a tada je to bila vojska, i njene vojskovođe, i doslovce bilo zakonima zabranjeno da se bave politikom. Njeno je bilo da ratuje, osvaja i povećava ekonomsku moć Rima, a pre svega patricija.
Cezar je, međutim, sa vojskom prešao Rubikon i otada je trajala bitka za restrukturu političkog upravljanja, koja se završila propašću patricijske republike.
Vojska je postala ne samo glavni ekonomski, nego i glavni politički faktor iz čijih redova su iznicali i bili, opet od strane vojske, i birani carevi.)

Okosnicu modernih društava i faktor njihovog bogaćenja danas čine posednici znanja i sa njim povezane sposobnosti.
Taj sloj, međutim, još nije postao politički aktivan.
Pojedini njegovi pripadnici se i uključe u ovu ili onu stranku, pa time i u borbu za vlast, ali interesi za koje se svesno ili nesvesno bore još nisu i njihovi, odnosno interesi njihovog sloja.
Politički su najmanje aktivni, manje aktivni od pripadnika bilo kojeg drugog sloja  društva.

Učešće u politici im, doduše, nije i doslovce zabranjeno, ali organizacije preko kojih  bi mogli postati politički aktivni su im odbojne, strane i neinteresantne.

To je i stvorilo krilaticu: Pametan čovek ne ide u politiku.
Postavlja se samo pitanje: A kakva mu je to pamet kada dopušta da njime i celim društvom vladaju nepametni ili, rečeno pomalo arhaično, “neuki a lukavi”?

Asocijacija “Restruktura” je zasad jedina organizacija koja se otvoreno zalaže za sistem demokratske meritokratije, u kojem će, uz saglasnost većine, vlast pripasti sloju posednika znanja i sposobnosti, osnovano tvrdeći da će od te vladavine kolateralnu korist imati i narod, koga su  dosad, doduše i uz njegovu pomoć,  svi varali, tvrdeći da rade isključivo u njegovom interesu, što je  besomučna i notorna laž.

ZAKLJUČAK:
Kao što svojevremeno Rim, bilo kao republika, bilo kao carstvo, bez dobro organizovane, moćne i funkcionalne vojske ne bi bio Rim, niti bi uopšte postojao, tako današnji svet, uključujući i tzv. velike sile, ne bi bio ni približno ovoliko tehnološki razvijen bez posednika znanja i na njemu zasnovanih sposobnosti.
Rim je svojevremeno mogao i bez patricija, pa i bez dobrog dela plebsa, ali bez organizovane, moćne i funkcionalne vojske nije mogao da bude to što je bio.

I savremeni svet može i bez kapitalista, čak, usled sve većeg razvoja automatizacije, i bez radničke klase, bez klasičnih političara da  ne pričamo, ali ne može, niti bi bio na sadašnjem nivou razvoja bez posednika tehnoloških i svih drugih relevantnih znanja.
I kao što je vlast u Rimu na kraju pripala onom sloju kojem je, obzirom na sve, logično i pripadala, tako će i svetska vlast za dogledno vreme pripasti sloju kojem logično i sleduje.
A sve to će se odigrati najdalje za sto godina, a započeti uskoro i to, možda, baš u Srbiji, koja je ionako već duže vremena zemlja prepuna istorijskih presedana.