Каквим ће се царством завршити савремене републике, односно демократије?

Ко познаје историју, познато му је колико је Римској републици требало да се од републике трансформише или реструктурира у империју, односно царство.
Био је то дуг, кривудав процес препун узалудних покушаја да се заустави неминовно.

Зашто је царство, као дисконтинуитетни наставак републике, било од ове боље у функционалном и организационом смислу?
Окосницу римског друштва је чинила добро увежбана, способна и организована војска, чија освајања су представљала и стуб економског богатства Рима и која је у поодмаклом стадијуму империје чак бирала, међу својим способним војсковођама и цареве, некад са више, некад са мање успеха.
Царство је чак, за разлику од републике, којом су владали „коленовићи“ /патрицији/, било мање ригидно и мање затворено.
Ако је република била својеврсна патрицијска, царство је било војна демократија.
У републици је било најбитније наследно порекло, а у царству доказана способност, а пре свега у војном домену.
Неколико римских царева чак нису пореклом били ни Римљани, а камоли патрицији.

Бранећи републику од „тирана“, почев од Цезара, који је чак покренуо и могућност да заслужни припадници плебса, иако „ниског порекла“,  постану и сенатори, патрицији су покушали да одбране своју власт и привилегије.

Зато су се и догађали грађански ратови, који су се завршили поразом патриција и њихове републике, чији „загробни живот“више није имао готово никакав значај.

Царство којим ће се завршити модерне републике, односно демократије ће, слично својевременом римском,  бити засновано на способности оних који чине окосницу модерних друштава.

Који је то слој и да ли га већ има, као активног, у политици?
(Узгред да напоменемо да је у доба владавине Римске републике, онима који су чинили окосницу тадашњег друштва, а тада је то била војска, и њене војсковође, и дословце било законима забрањено да се баве политиком. Њено је било да ратује, осваја и повећава економску моћ Рима, а пре свега патриција.
Цезар је, међутим, са војском прешао Рубикон и отада је трајала битка за реструктуру политичког управљања, која се завршила пропашћу патрицијске републике.
Војска је постала не само главни економски, него и главни политички фактор из чијих редова су изницали и били, опет од стране војске, и бирани цареви.)

Окосницу модерних друштава и фактор њиховог богаћења данас чине поседници знања и са њим повезанe способности.
Тај слој, међутим, још није постао политички активан.
Поједини његови припадници се и укључе у ову или ону странку, па тиме и у борбу за власт, али интереси за које се свесно или несвесно боре још нису и њихови, односно интереси њиховог слоја.
Политички су најмање активни, мање активни од припадника било којег другог слоја  друштва.

Учешће у политици им, додуше, није и дословце забрањено, али организације преко којих  би могли постати политички активни су им одбојне, стране и неинтересантне.

То је и створило крилатицу: Паметан човек не иде у политику.
Поставља се само питање: А каква му је то памет када допушта да њиме и целим друштвом владају непаметни или, речено помало архаично, „неуки а лукави“?

Асоцијација „Реструктура“ је засад једина организација која се отворено залаже за систем демократске меритократије, у кoјем ће, уз сагласност већине, власт припасти слоју поседника знања и способности, основано тврдећи да ће од те владавине колатералну корист имати и народ, кога су  досад, додуше и уз његову помоћ,  сви варали, тврдећи да раде искључиво у његовом интересу, што је  бесомучна и ноторна лаж.

ЗАКЉУЧАК:
Као што својевремено Рим, било као република, било као царство, без добро организоване, моћне и функционалне војске не би био Рим, нити би уопште постојао, тако данашњи свет, укључујући и тзв. велике силе, не би био ни приближно оволико технолошки развијен без поседника знања и на њему заснованих способности.
Рим је својевремено могао и без патриција, па и без доброг дела плебса, али без организоване, моћне и функционалне војске није могао да буде то што је био.

И савремени свет може и без капиталиста, чак, услед све већег развоја аутоматизације, и без радничке класе, без класичних политичара да  не причамо, али не може, нити би био на садашњем нивоу развоја без поседника технолошких и свих других релевантних знања.
И као што је власт у Риму на крају припала оном слоју којем је, обзиром на све, логично и припадала, тако ће и светска власт за догледно време припасти слоју којем логично и следује.
А све то ће се одиграти најдаље за сто година, а започети ускоро и то, можда, баш у Србији, која је ионако већ дуже времена земља препуна историјских преседана.