Да за проблеме Србије нема решења унутар постојећих партија и опција, не види само ко неће да види. Таквог, односно такве зато не вреди у то убеђивати, јер су већ убеђени у исправност ове или оне лажи која им се допада и за коју, кад наступе избори, гласају.
На минулим ванредним изборима скоро половина њих није дала глас ниједној партији и ниједној опцији.
По медијима се већ котрљају информације о могућности нових „ванредно ванредних“ избора почетком наредне године.
Шта ће се на њима, буде ли их, догодити?
Ништа што већ није.
Биће то још једни избори слободни од памети, на којима ће се одлучивати мутном вољом или безвољношћу (апстиненти), а не разумом и потребом.

Тај circulus vitiosus, својеврсни perpetuum immobile и, уопште, зачарани круг погрешних поступака ће се наставити и трајати докле год буде могао, односно док не буде замењен диктатуром знања над слободом од памети.

Политика је једна од последњих друштвених појава која је још virgo intacta, иако је већ премашила много година постојања, појава у коју још није продрла наука, односно на аргументима засновано знање.
Продор науке у политику означиће крај настанка власти на бази лелујаве и мутне воље и слободе од памети.

Када је Ерих Фром својевремено писао књигу о нацизму, дао јој је ипак погрешан наслов: „Бекство од слободе“.
Тачнији наслов би јој био: „Бекство од реалности и памети“.
У доба нацизма немачке масе су биле слободне да исказују и показују своје непаметне, нетачне представе и ставове, слободније него данас у „демократско доба“, кад то раде са много неслободе и лицемерја.
Наравно, тадашња слобода у ставовима и понашању је коштала милиона живота и немачких и јеврејских и српских и оноликих.

И нацисти су покушавали да своју расну теорију докажу и науком.
Међутим, већ на првим корацима наука је донела њима недопадљиве закључке, па су наставили са својом неоснованом и нетачном теоријом, гурнувши научне доказе „под тепих“.
Баш као што су хрватски националисти пре годину-две  покушали да научно докажу како Хрвати нису ни Словени, а камоли да имају икакве сличности са Србима, на пример.
Када су ту тезу препустили у руке науци, стигло се до крајње недопадљивог закључка да су Хрвати најсличнији Србима из 10. века, да су, такорећи, „чистији Срби од данашњих Срба“.
То непожељно откриће је завршило под тепихом.

На разне начине досад позната политика силује чињенице и успоставља диктатуру незнања и слободе од памети над њима и онима који би ипак да се држе чињеница.
Та диктатура доноси много готово нерешивих проблема, не само у Србији, али у њој нарочито, и изискује један потпуно логичан поступак и заокрет, који се састоји у томе да се успостави диктатура знања над незнањем и слободом од памети.
Уосталом, то ће бити и једини излаз из свеукупне ситуације.
Остаје само да се разреши питање става народа, како би та диктатура знања над слободом од памети ипак имала и демократске карактеристике, да не би наступила потпуно силеџијски.
То, укратко, значи да ће за успостављање система демократске меритократије, у којем ће заиста знање бити главни диктатор, бити потребна сагласност већине.
А та сагласност ће стићи не толико из и због воље, колико због нарастајуће и све веће невоље огромне већине народа.
Из те невоље излаз могу да покажу и реализују га само поседници знања и способности који постижу добре резултате, а не ниједан „вољени политичар“, па макар имао и енормно висок рејтинг.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ