Велике промене се не догађају без великих идеја и великих вођа.

Већ годинама се по Србији брбља како вођа није потребан  народу,  да је опредељење за вођу никуд –не –водеће, укратко: недемократско. Да би вођу требало да смене институције, које би радиле свој посао, да би уместо вође требало да буде главна идеја. У коју би народ имао поверења.
Oво последње је заправо и тачно.
Али велике промене су неизводљиве без вође.
Немачка се не би ујединила без Бизмарка. Револуције у царској Русији не и било без Лењина. Успешне борбе Вијетнамаца против САД не би било без ХоШимина. Као што нацистчке Немачке не би било без Хитлера. Првог српског устанка без Карађорђа. И тако даље. (Овде не разматрамо вредност подухвата побројаних вођа само указујемо на чињеницу да су се сви подухвати десили под њиховим вођством)
Има успешнијих и мање успешних вођа, али постоје и глумци вође, који заправо и нису вође.
&
Тренутно у Србији вођу нема ни милиција, ни војска, ни тзв. обичан народ. Тај вођа се покушава надоместити човеком на чије митинге се долази по наређењу. Тај вођа је ипак фејк или лажан. А такве су му и идеје. Мућкалица од патриотских прича, европског опредељења и бунцања у стилу: „Предаја није опција“.
А количину изговорених и неиспуњених лажи да и не спомињемо. Случај таквог вође описао је још Радоје Домановић.
Проблем са нашим лажним вођом, који се народу подвукао под кожу разним патриотским брбљаријама укључујучи и ону коју стално понавља: „Живела Србија!“, коју нон стоп распродаје и загађује увозом еколошки неисправних страних фирми , проблем с а њим није само наш, мада је наш највећи.
Постоји један заједнички проблем који овај псеудовођа прави и нама и Западу, па и Истоку.
То је пре свега проблем око Косова (Косова и Метохије), за које псеудовође тврди српском народу да га „никад неће признанти“.Та тврдња је апсурдна будући да је сам пристанак државе Србије да преговара са Републиком Косово („Приштином“), доказ да држава Србија признаје да Република Косово постоји.
Тај облик признања за који није потребно никакво потписивање и слично се у праву зове конклудентна радња.
Проблем је само што по важећем Уставу Републике Србије не може да се призна да је то признање Косова завршено. За тако нешто потребно је мењати Устав, односно додати амандман у коме би стајало “ да Република Србија уз сагласност већине својих грађана или на неки други леаглан начин може да призна независно Косово, а да без те сагласности, односно без неког другог легалног начина независно Косово не може да се призна. Оваква допуна би омогућила Републици Србији да легално призна независно Косово, што је (засад нелегално) већ учинила.“

Међутим, уношење тог амандмана би тешко ишло, заправо би било немогуће, без обзира што ће већину у Скупштини чинити они који су за признање Косова и они који немају ништа против да Србија преговара са Косовом (дакле: да га, ма шта тврдили, фактички признаје).
Псеудовођа чије име „краси“ изборну листу „Србија не сме да стане“ истовремено чини две лоше ствари: заводи народ да Србија никад неће признати Косово, а признала је кад је пристала да преговара директно са њим и: заводи Запад да ће наћи начин да призна то признање.
А реално је могуће само једно: да признамо независно Косово у саставу Србије, као државу у држави. То није у значајној мери контардикторно ни Уставу, односно Преамбули Устава.
Тако би ставри постале јасне и народу Србије и Албанцима и Србима на Косову и Западу, па и Истоку.
Ово што ради псеудовођа само је стварање и продужавање конфузије.
&
Овде је описан довољан разлог да се против псеудовође предузме „демокартски пуч“, пуч који је заснован на мишљењу већине народа. У почетку би тај чин био нелегалан, али  брзо би се легализовао. Силама и уопште страним амбасадама би било дато адекавтно објашњење, а избори и њихови резултати чак и ако се одрже би били привремено стављени ван снаге и ад кта. Док се не успостави власт без псеудовође. Чин укидања слободе деловања псеудовођи ће  извести група полицајаца (и) војника.

Драган Атанацковић Теодор

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ