Ако Титу ни за живота, ни постхумно, није изречена никаква “званична пресуда и осуда”, онда је минимум коректности налагао да се рехабилитује човек, Дража  Михаиловић, којем је доказани злочинац, Тито, судио и пресудио.
Грешке које су починили Тито и Дража нису истог “квалитета”.
Тито је крив за “успех” свог пројекта и настанак још једне, и то тоталитарно-комунистичке Југославије, која се опет распала и то са онолико трагичних последица.
Дража је крив за “неуспех” свог пројекта борбе за опстанак неке демократске Југославије, која никад није ни постојала, нити настала.

Праве пресуде тек предстоје

Титова борба и “успех”, овог чини дугогодишњим злочинцем, који за тај злочин ни за живота, ни постхумно није повукао логичне последице.
Дражина борба и “неуспех” је овог начинила трагичном личношћу, узалудним херојем, који је свој “неуспех” платио главом и то осуђен од стране тоталитарно-комунистичког суда.
Зато је рехабилитација била неопходан чин.
А права, на историјским чињеницама заснована, пресуда и Титу и Дражи, као и њиховим покретима, тек предстоји.
Да би се она догодила, потребно је не само измицање из дневно-политичких, него и из идеолошких (левих и десних) претпоставки.

Дискусија на СКК