Тврдња из наслова овог текста вероватно многима изгледа као несавремена и нетачна, а поготово ако се узме у обзир да је парламентарна демократија, а унутар ње и борба политичких странака за власт светски пожељан и форсиран модел политичког понашања.
Све што је мимо тог „светог“ модела очас се проглашава диктатуром и, уопште, ретроградним, а свакако непожељним  понашањем.
Али да ли је то баш тако?
Чему заправо служи парламентарна демократија, одржавању  чије власти?
Шта показује не теорија, него пракса парламентарне демократије?
Теорије се узалуд држати, јер по њој, односно њима је и комунизам пожељан модел, само се практично није остварио, јер су томе допринели разни „зли политичари“. То је, благо речено, наивно гледиште. Морамо се држати онога што се заиста догодило и догађа, а то је пракса, како комунизма, тако и парламентарне демократије.
&
Комунистичка пракса се већ показала као лоша, пре свега у економском смислу. Изузетак чини кинески неокомунизам, али он је опстао захваљујући томе што су савремени кинески комунисти, денгсиаопинговци, ангажовали стручне људе, а то у „старим“ комунизмима, па и нашем, није био случај. Ти стручни људи су овде, у Србији, седамдесетих година били најурени из привреде, а то је поспешило пропаст овдашњег комунизма.
&
Шта је спорно са праксом парламентарне демократије и где је то, што је спорно, највидљивије?
Спорна је могућност да политичке странке, састављене од свих слојева (осим од најбитнијег, од стручњака), према постојећим правилима могу да освоје и скупштинску и извршну власт и тиме да уведу „демократску диктатуру“, односно апсолутну власт странке, односно коалиције која добије изборе.
Та „демократска диктатура“ управо постоји у Србији, али и другим посткомунистичким земљама.
То је ситуација где владајућа коалиција држи и Скупштину и извршну власт и где фактички нема контроле рада органа власти, од председника до владе. У тој ситуацији су и медији под влашћу владајућих, са пар изузетака.
&
Чију власт таква ситуација одржава?
Политичара који су добили изборе?
Да, али то је мање  битно. Много битније је да се тиме одржава власт пре свега страног капитала, који заправо колонизује Србију и друге земље. И, што је најбитније, у системима такве парламентарне демократије, (мада су сви ти системи суштински исти), јнарод заправо лоше живи и стандард му све дубље пада. Државе у таквим системима су заправо слабе и усмерене на интерес стварно владајућих, а то су власници крупног материјалног капитала.
То, наравно, није нова појава и траје већ вековима, а оно што се досад мењало било је усмерено на одржавање стања у коме ће, једноставо речено, крупни капитал владати.
Одржању и продубљењу те владавине служи и систем парламентарне демократије, у којем се политичке странке боре за власт, своју, али много више за власт својих „ментора“.
Отуд и опстанак једне у низу изузетно лоших власти у Србији, власти коалиције окупљене око Српске напредне странке. Претходна власт је пала, јер више није могла да служи интересима, пре свега страног, капитала.
У томе је, дакле, суштина застарелости политичког модела парламентарне демократије, јер одржава поредак који је одавно постао застарео и ирационалан. Парламентарна демократија служи томе да се он не мења.
&
Систем демократске меритократије, владавине врхунских стручњака по пристанку већине народа, је заправо модел који одговара савременом реалном или објкетивном стању ствари.
Врхунски стручњаци, не сви, али добар део, засад служе одржавању владавине, која је анахрона и, по много чему, супротна и здравом разуму. Промена ће бити у складу са потербама стварности и, пре или касније,  одиграће се неминовно.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ