Бајка о нежељеном комшији
Живео једном један човек, имао кућу и укућане.
И кућа и укућани су били од не баш „чврстог“ материјала, а он се заносио да ће опстати неким чудом, чудом „братства и јединства“, на пример.
Али чим ударише негативне последице видљиве кроз осиромашење, то чудо, које и није били чудо него нека лепушкаста парола, престало је да делује.
И разби се кућа, и поделише се укућани, свако на својој територији.
Наравно, прво су ратовали, па се поделили.
Можда су могли и без ратовања?
На крају остаде још једна кућа и у њој пар врста укућана.
Шта их је држало на окупу?
Никакво чудо.
Чак шта једни навалише да се одвоје.
Али им други то не дадоше.
Па они прибегоше једностраном проглашењу независности.
И успеше, подржани од стране једне од највећих сила, која никог не пита кад нешто науми.
И? Доби онај човек са почетка приче нелеганог, нежељеног комшију, чија леђа чува она поменута сила, која за то има интерес.
Шта сад?
Оно што се једино може. Да човек не призна то једнострано отцепљење, односно кућу која је тако настала, а да се мимо тога понаша у складу са оним што му, преко посредника, издиктира она сила, а поготово ако нека друга, њему наклоњена, не предузме ништа против тога, осим што одржи понеки „братски годовор подршке“.
Званично непризнавање статуса нежељеном комшији је највише што се може.
За сада и до даљњег.